Turizam postaje kreator doživljaja

Turizmu su danas više nego ikada potrebni svesni turisti i svesni kreatori programa čiji će fokus posmatranja i učestvovanja u turizmu biti pun krug.

Turizam je u početku bio putovanje. Putovali su oni koji su to duboko želeli svesno i umeli i smeli da se otisnu od kuće. Od putovanja su očekivali uklapanje u te druge prostore i ambijente. Onda je dug, veoma dug proces imitacije drugih, podsticanja pokreta, kombinovanja ciljeva, udaljio putovanje od osećaja putovanja. Zaboravljeno je da ostvarenje svakog cilja zavisi od dve strane – one koja očekuje i one koja pruža. Turizam je do skora bio nametnut proces zalepljen na neke prostore i ambijente, najčešće iz nekog drugog nepoznatog sveta, koji nisu ni bili svesni šta im se dešava. Turizam je kombinovao i prodavao pakete po želji samo strane koja putuje i zarađuje od toga. Ona druga strana je ostala nema i sve više povređena.

Putnici od lokalnih ambijenata i ljudi očekuju ostvarenje svojih želja, snova, ambicija. Traže zaborav, podsećanje ili buđenje. Na lokalne ambijente i ljude u njima turisti gledaju kao na izvor ostvarenja svojih očekivanja. Počesto od izvora očekujemo više, dublje, drugačije nego što nam izvor može pružiti. Koliko često se u svojim očekivanjima osvrnemo da osetimo da li nam taj izvor ostvarenja želja to zaista pruža ili mu mi to otimamo?

Ti lokalni prostori, ambijenti i ljudi imaju svoj fokus posmatranja nas sa ove strane. Počesto nas oni vide kao otimače mira, stabilnosti, slobode... Mi zasnivamo teorije održivog razvoja, odgovornog turizma. Šta to zapravo znači? Da li smo se nekada zapitali da možda ta teorija održivosti ne znači samo brigu o drugima koji i jesu održivi i koji i ne očekuju brigu i kod kojih možda nema mesta ni načina za ulazak u njihov svet kakav mi želimo da nametnemo. Da li smo se nekada zapitali da je održivost samo briga, a ne i poštovanje? Šta znači biti odgovoran prema nekim lokalnim prostorima koji mirno žive svoj život? Da li mi zaista znamo šta je njima potrebno i za šta smo mi zapravo odgovorni? Za njihov ili naš život? Oni žive odgovorno. Mi im remetimo taj svet, namećemo pravila i onda brinemo o tome kako će se naša pravila u to uklopiti.

Kada sam počela o tome da razmišljam na ovaj način? “Odgovoran” je jedan susret i jedna devojčica iz plemena Kamu u Laosu. Nakon par fotografija koje sam, kao i cela mala grupa turista snimala, osetila sam dodir ruke jednog malog bića i pogledala u oči, velike, tako duboke, koje su me pola uplakane posmatrale. U tim očima sam shvatila da pripadaju nekom drugom, nama nepoznatom svetu, koje tuguju zbog izgubljenog ritma života. Ostavila sam fotoaparat duboko u ranac. Stisla ruku tog malog bića i osetila neizrecivu dubinu i toplinu postojanja tih ljudi. Osetila sam da im mi na ovaj način ne trebamo.

Od tada posmatram i proučavam druge dimenzije turizma kao fenomena putujućeg čovečanstva. Istražujući i putujući i dalje otkrivam koliko pogleda na turizam ima i mora biti. Koliko ceo razvoj turizma postavljamo samo iz jedne pozicije koja potpuno zaboravlja da izvori (resursi) turizma nisu neke planine, drveće, kuće, muzeji, ljudi, nego toplina zalaska sunca, svežina vetra, dubina pogleda, iskrenost osmeha lokalnih ljudi... Proučavam i pišem o tome koliko budućnost turizma mora biti rukovođena antropološkim pravilima poštovanja ljudi i stilova življenja.

Nisam usamljena u tome. Istraživači i sve više svesnih turista-putnika se bude. Sve je više naučnih istina, ali i duboko promišljenih programa koji vode turizam putevima sinergije dve strane turizma: one koja traži i one koja mora svesno da pristane na pružanje. Turizam polako, ali sigurno postaje kreator doživljaja, negujući praksu i podižući svest ljudi da očekivani doživljaj nije fotografija snimljena sa jedne strane, nego stisak i zagrljaj obe strane. Bez te sinergije, bez te obostranosti doživljaj ostaje prazan, počesto promašen i daleko od očekivanja. Za to su potrebni svesni turisti koji će početi da osećaju razliku između neme fotografije i sećanja na smeh, radost i jedan dodir – drveta, cveta, kamena ili stisak ruke. Za to su potrebni i novi ljudi, kreatori priča, doživljaja i putovanja koja ne padaju odgore nego se grade uzajamno na nekim drugim prostorima. Potrebni su ljudi, stručnjaci koji će fokus posmatranja turizma pomeriti, pre svega proširiti i koji će gradeći, nudeći i realizujući programe sa turistima osećati snagu i neophodnost sinergije dve strane.

Duboko verujem da ovakav pristup nije usamljen, a da je neophodan ukoliko ne želimo da “nestane” devojčica iz plemena Kamu sa obala reke Mekong.

Tekst je objavljen u časopisu Turistički Svet, broj 74.