Putem svile kroz severozapadnu Kinu

Svila! Mekana, nežna. Tkanina sastavljena od mnogobrojnih tankih niti koji spojeni spretnom pažljivom rukom čine površinu, prostor kojim se može ogrnuti, ukrasiti, skrenuti pažnja na nežnost i lepotu. Svila je i podsećanje na detinjstvo i obližnju malu svilaru u kojoj su vešte ruke žena od čaura dudovca prele niti i tkale lepe tkanine. Svilara, takvih ili sličnih bilo je i ima svuda po svetu. Sretala sam na svojim putovanjima veće, manje, porodične ili zadružne svilare i kupovala grublju ili finiju, ali uvek raznobojnu i vidljivu ešarpu, maramu. Zašto je ta svila, koje svuda ima, bila motiv da se jedan ogroman kulturološki i istorijski fenomen nazove upravo njenim imenom? Put svile. Taj Put svile jeste ispredena tkanina veoma raznolikih niti stvaranih i tkanih kroz vreme i prostor od ruku vrlo različitih ljudi sa vrlo različitim ulogama i ciljevima. Danas ga je interesantno proći i videti ostatke, ali i nove poteze.

 Vrlo često, na svoja putovanja krećem ne baš sasvim pripremljena. Vremenom sam shvatila da prave pripreme i ne može biti, a da mi detaljno prikupljanje informacija o tome kuda ću, kako ću, kada ću, šta ću i gde ću… često odvrati pažnju, odvoje me od spontanosti i neposrednog neplaniranog i neočekivanog opažanja pojava, objekata i ljudi na koje nailazim. Shvatila sam da oslobođena očekivanja u suštini dobijem dovoljno. Ne znam da li više ili manje, ali uvek podosta da me to pomeri, podstakne, probudi iz pozicije pre putovanja.

Tako sam i na ovo putovanje, dugo više od 6.000 km, (ne računajući put preleten avionom) kroz severnu i zapadnu Kinu i severoistočnu Kirgiziju, krenula samo sa osnovnim informacijama. Čitajući program pribeležila sam da ima kulturnih vrednosti, da ima očuvanog stila tradicionalnog življenja, da ima zanimljive prirode, da ima nečeg drugog što do sada nisam doživela i o čemu čak nisam ni mnogo razmišljala. I kao i uvek – nisam se prevarila. Vratila sam se punog kofera utisaka, zapažanja i prepunog fotoaparata.

Divlja i raznovrsna priroda
Od svega me je na ovo putovanje možda najviše prizvala neobičnost, ili snaga prirode ove regije i nisam se prevarila. Pustinju Gobi smo doživeli na vrlo moderan i turistifikovan način. Velike peščane dine Mingša pripadaju pustinji Gobi. Nedaleko od starog i stalno razvijajućeg grada Dunhuang, centra razvijajućeg turizma, ove dine su na spisku obilazaka velikog broja turističkih agencija i zaštićene su kao Park prirode. Očekivala sam valovito prostranstvo, obećane zvuke peska koji nose vetrovi i zbog kojeg se ove dine još zovu “pevajuće dine”, dodir divlje prirode. Dobila sam nešto sasvim drugo: maksimalno organizovan i turistifikovan prostor masovnog turizma. Još rano ujutru desetine autobusa dovoze kineske turiste, koji u redovima jedan po jedan prolaze kroz kontrole i ulaze na prostor na kojem se prodaje (i kupuje) “oprema” neophodna za “doživljaj pustinje”: šeširi, ešarpe, naočari za sunce i vetar, jakne i kabanice protiv istog sunca, vetra i peska, rukavice do lakata, pa igračke, poput lopata, grabulja, kolica, kanti, pa klisko svih boja za sankanje na dinama i na kraju platnene fluorescentne “čizme” do kolena, koje će sačuvati posetioce od dodira sa peskom. Nakon guranja sa svim tim neobičnim “svemircima” bio je šok kada sam ugledala prostrano polje sa više od 2.000 kamila, koje su opremljene i obučene, sa svojim vodičima čekale one koji su, uz dodatno plaćanje, želeli doživljaj jahanja pored dina. Naša grupica je nekako došla do dina, a onda sam izuvši se, sela na pesak i pokušala da se odvojim od svega ljudskog da bih istinski doživela pustinju. Na kraju, s peskom u očima, kosi, patikama i među prstima, bila sam potpuno sigurna da ovakva mesta nisu za mene.

Na “mestu bez povratka”
Pustinju Taklamakan smo doživljavali tokom 12 sati vožnje autobusom po dužini od 620km od severnog Puta svile do kraka južnog Puta svile. Pustinja Taklamakan se na severu i zapadu graniči sa planinskim vencima Pamir i Tjanšan, na istoku sa Gobijem i na jugu sa Kunlun planinskim vencem. Okružena tim veoma visokim planinama čiji vrhovi dosežu i preko 7.000 m, ova pustinja verujem opravdano nosi naziv na ujgurskom jeziku “Mesto bez povratka”. Shvatila sam da na ovom prostoru čovek, za sada, uspešno pokazuje koliko je jak i uspešan u sputavanju i korišćenju prirode. Celim putem je izgrađen veoma nov i moderan auto-put koji levo i desno prati zeleni pojas visokog drveća, ili pojas posađene trave, pa i ratarskih kultura koje se navodnjavaju izgrađenim vodovodom. Na pojedinim mestima, kraj puta nasred pustinje, niču nova naselja i veliki gradovi u koje će se doseljavati novo stanovništvo. Moj najsnažniji doživljaj pustinje bio je kada smo, na početku peščane oluje, na par minuta zastali kraj peščanih dina, ovekovečili čitav pejzaž foto-aparatima, i u kesicama poneli malo pustinjskog peska. Ovaj deo Puta svile ima svoj nastavak i u budućnosti.

Jedna od prirodnih atrakcija ovog dela Kine svakako su veliki planinski venci koji polako vrhovima rastu ka jugu, ka Himalajima. Čitava regija Gansu i Tjanšana je impesivna. Planinski venci izgledaju kao da je neka vredna domaćica pravila velike šarene torte, a onda ih neko obarao što se najimpresivnije moglo videti u Nacionalnom geoparku Zhangie Danxia. Boje tih pojaseva su neverovatne, svih nijansi - od bele, preko žutih, mrkih, crvenih, zelenih boja do crne. Oblici su živi, dinamični, a planinske strane uglavnom gole, kamenite i zemljane. Samo vrhovi sijaju odblescima sunčevih zraka od večitog snega. Danima sam u tome uživala i na stotinama fotografija pokušavala da uhvatim to što i danas pamtim.

Uzbudljivi gradovi na putu svile
Vekovima su se ljudi kretali, putovali - pešice, na konjima, kamilama, na kolima, tražeći neke skrivene tačke, otkrivajući nove puteve, prostore i ljude, noseći i razmenjujući informacije, robu, bilje, minerale, razmenjujući ih sa drugim sličnim ili različitim ljudima. Vekovima je jedan takav put bio i Put svile, put kojim su se susretale, sudarale, razmenjivale kulture, religije, roba, život i bolesti, borba i ideje Istoka i Zapada. Iz praistorije do danas postoji mreža puteva, kažu duga oko 13.000 km, kojom su se nekada kretali karavani sa Istoka na Zapad i suprotno. Činjenica je da su ta putovanja dugo trajala i da je na tim putevima bilo neophodno da niknu naselja, manja ili veća. Naselja koja su dobijala funkcije trgovine, administracije, odbrane, bezbednosti, ali i zabave, opuštanja. U ta naselja su se postepeno doseljavali i ljudi koji su živeći tu dočekivali putnike i karavane i obavljali potrebne poslove. Danas, 2.000 – 3.000 godina kasnije neki gradovi su potpuno nestali, neki su u ruševinama i zaštićeni kao kulturno dobro, a neki su nastavili svoj život, manje ili više čuvajući tragove prošlosti.

Od onih koji su postali arheološki lokaliteti najsnažniji utisak na mene je ostavio grad Gaochang, na kineskom ili Karahoja na jeziku većinskog naroda u tom prostoru – ujgurskom. Lociran na severnom kraku Puta svile, duboko uklješten između dve pustinje i visokih planina Tjanšana, ovaj grad je nastao početkom nove ere i trajao do 14. veka kada su ga razrušili Mongoli. U periodu procvata, ovaj dominantno trgovački grad imao je oko 80.000 stanovnika koji su živeli u kućama od zemljanih sušenih cigli, utapajući se u pustinjske boje. Imao je sve što jednom gradu treba – kuće, trgove, pijacu, hramove, sudnice… Danas su to ruševine, pod zaštitom UNESCO-a, sa lepim modernim vizitorskim centrom i organizovanim prevozom posetilaca u malim, otvorenim šatl kombijima na električni pogon. Bili smo jedini turisti. Zaustavili smo se na tri mesta. U jednom kutku me je mirisom privukao maleni žbun puzajuće “Divlje lubenice”, biljke sa veoma lekovitim belim cvetovima. Još sa mirisom u nosu i duši, došli smo do ruševina budističkog hrama. Unutar delimično očuvanog prostora još uvek je prisutan mir satkan od molitvi i meditacija hiljada ljudi koji su u njega ulazili moleći sa za bolji život ili pomoć božiju. Dodirnuvši hladne i trošne zidine hrama, neki zvuk me izmamio. Naslonjen na zidine hrama sedeo je stariji čovek sa lepom kapicom, brkovima i svetlošću u nasmejanim očima. Svirao je nežno, neku duboku, iskonsku muziku na rawap-u, jednom od gudačkih instrumenata drevnog naroda ujgura koji ovde žive, dodavao zvuk ovom prostoru. Stala sam, nema, tiha, nepokretna, upijajući ovaj više - dimenzionalni doživljaj. Pamtiću ga dugo. Znam.

Pod zaštitom UNESCO-a su i ruševine drevnog grada Jiaohe, koji je nastao u 2 v.p.n.e. i bio značajno središte na Putu svile sa dominantno vojnom funkcijom. Nije odoleo napadima Mongola, pa je više od 500 njegovih kuća, sa pratećim objektima i zidinama, danas u ruševinama utisnutim u dolinu dve reke.

Grad Kucha, zaturen u središtu pustinje Taklamakan, je nekada bio razvijeno i veliko središte odmora, muzike, plesa, zabave, prestiža. Danas na istoriju podseća samo kompleks mošeje, druge po veličini u Ksinjang autonomnoj ujgurskoj pokrajini i gotovo ništa više.

Sličnu sudbinu ima i gradić Hotan. Nekada sedište prve budističke državice na svetu i kulturni most preko koga je budizam ušao u Kinu, Hotan je danas manji slabo razvijeni grad. Još se vide tragovi traganja za žadom. Hotan je bio i centar na Putu žada, a beli žad je u ovoj regiji najskupoceniji i najcenjeniji u svetu. Obišli smo jednu od malobrojnih očuvanih radionica žada. Susreli smo se i sa svilom. Mala radionica svile, od nekadašnjih 3.000 kućnih radionica, čuva tradiciju i priču o vrednostima svile. Ručno rađena i prirodnim bojama bojena svila ima svoju vrednost, ali trgovina je slaba i njihovi proizvodi uglavnom završavaju u rukama veštijih trgovaca.

Između tradicionalnog i savremenog
Posebna priča je grad Kashgar. Smešten na 1.200 m n.v., ali okružen najvećim planinskim vencima sa ledenim vrhovima višim od 7.000 m, ovaj više od 2.000 godina stari grad bio je središte i mesto susretanja ali i sukobljavanja svih većih i manjih imperija koje su sa juga, istoka ili zapada želele da šire svoje granice. Danas je to grad sa oko 500.000 stanovnika, dominantno Ujgura i svih ostalih naroda koji žive u susednim zemljama. Grad koji je istovremeno star i razrušen, nov i izgrađen. Staro se ubrzano ruši i menja, novo zamenjuje tradicionalno. Ljudi teško prihvataju promene i još uvek zadržavaju svoje tradicionalne navike nedeljnog pazara, molitve u mošeji, subotnje šetnje po gradu, bavljenja nekim zanatom ili trgovinom. Ruševine ili ostaci starog Kašgara (Kamene planine) su u vrlo tužnom stanju. Polurazrušene kuće, zidovi se obrušavaju u dvorišta i uličice, ali oko 2.000 upornih ljudi još uvek veoma teško živi u tim uslovima i bavi se grnčarijom, slikanjem ili trgovinom antikvitetima. Utisak je težak, tužan… Ipak, dok sam kupovala glinenu vaznicu, ispratio me osmeh grnčara.

Ovaj deo grada svedoči koliko ljudi teško napuštaju svoja ognjišta, koja im i u najlošijem stanju pružaju sigurnost poznatog i osećaj vladanja sopstvenim životom. U drugim, novim delovima grada, gde velike zgrade trgovačkih centara ili nove ulice trgovačkih i zanatskih radnji zvrje poluprazne, nema povezanosti, nema sinteze, nema niti protkanih u potki svile. Kašgar je možda i najpoznatiji grad po svojoj nedeljnoj stočnoj pijaci. Bilo je zaista zanimljivo posmatrati te gorštake, nomade, pastire i pustinjake sa sedim brkovima, velikim obrvama, kapicom na glavi i znatiželjom u očima koji su staloženo razgovarali, razmenjivali znake življenja, trgovali, a onda zajednički ručali tradicionalni ovčiji gulaš sa domaćim rezancima ili nanom tek ispečenim u peći. Ispratili su nas zvuci i glasovi kamila, ovaca, krava, konja, magaraca praćeni zvonom praporaca. Nedaleko odatle, gde se stočari okupljaju 2.000 godina i prkose vremenu, izgrađena je nova stočna pijaca po svim pravilima savremene gradnje. Ostala je prazna, jer nema korenje i ne pruža slobodu.

Pećinski budistički hramovi
Zanimljiv i veoma razigran prostor i prirodni uslovi ove regije bile su očito vekovima interesantne i za putnike, hodače, hodočasnike, koji su na svom putu tražili skrivena mesta na kojima bi bili sami. Pustinjska prostranstva, visoke razuđene planine, mekan geološki materijal, omogućavao je hodočasnicima da u planinskim stranama udubljuju svoja mala skrovišta za meditaciju, samovanje, tihovanje. Tako su i u prostoru pružanja Puta svile nastala mesta pustinjskih hramova. Prvobitno samo grupe malih pećina koje su budisti od 4. veka pa nadalje stvarali, vremenom su to postajala mesta koje su donatori, vladari podržali i novcem omogućili oslikavanje muralima i freskama, kao i uređenjem i opremanjem statua i drvenih ili peščarskih skulptura Bude i drugih ličnosti iz budizma. Tako su isposničke pećine postajale pećinski hramovi. Danas ih ima na više mesta i
većinom su zaštićeni kao kulturna baština, podržana i od kineske Vlade i od UNESCO-a.

Na ovom putu prvo smo obišli Bing Ling pećinski hram koji je nastajao od 4. do 14. veka. Prišavši mu čamcima preko velikog veštačkog jezera na planinskoj reci, zadivilo me mesto koje su hodočasnici izabrali da se osame. Male pećine - isposničke odaje uvučene su u obližnje strme planinske strane, pogodne za osamljivanje. Na jednom mestu je u 8. veku napravljen i veći hram sa skulpturom ležećeg Bude, a u stenu je uklesan i kip velikog sedećeg Bude visok 24 m. Danas je to mesto uređeno za posetioce i do pećinskih hramova se može doći stazama. Osnovna funkcija hrama je, nažalost, izgubljena.

Kizil pećinski hram je ušuškan u strme planinske klifove severne obale reke Muzat. Kompleks je udaljen 75 km od grada Kucha, takođe nekada na Putu svile. U dužini od 2 km niže se 236 pećina, više od polovine relativno nedirnutih. Pećine su nastale od 3 do 8 v.n.e., prvobitno kao mesta za budističke monahe, a nakon pojave donatora koji plaćaju za bogato ukrašavanje, vrlo originalnim i slikovitim freskama i manjim skulpturama, one veće se pretvaraju u hramove u koje su budisti dolazili na molitvu. Sada su pod zaštitom UNESCO-a, uređene za posetu, ali vrlo malo posećene, deleći tako sudbinu i drugih kulturnih i prirodnih vrednosti višereligijske i višenacionalne regije Xinjiang. Bili smo jedini posetioci, dobro provereni i kontrolisano vođeni kroz lepotu ovog prostora. Strogost situacije ublažavao je rascvetani i mirišljavi tamaris, kao i tople freske i murali starih majstora u 4 boje.

Hram hiljadu buda
Najveći i najpoznatiji kompleks pećinskih hramova koji smo obišli je kompleks Mogao pećina ili Hrama hiljadu Buda. Urezane u klifove planine Mingša, nedaleko od grada i velikog središta na Putu svile Donhuana, ove pećine svedoče o zanimljivoj istoriji ljudi koji su živeli u krajevima kroz koji se protezao Put svile. Nastajale su u periodu od 4. do 14. v.n.e., prvobitno kao mesto za isposnike, a kasnije i sve vernike budiste koji su se kretali ovim putem. Ukupno ima 492 pećine, sa oko 2.000 oslikanih skulptura, među kojima je i skulptura velikog ležećeg Bude i oko 45.000 kvm murala. U pećinama su pronađeni i brojni predmeti, knjige, spisi koji se danas nalaze u muzejima širom sveta. Za mene je to bio najsnažniji doživljaj masovnog turizma Kine. Ogroman vizitorski centar sa savremeno uređenim i opremljenim salama za video i 3D projekcije. Stroga kontrola ulaza, vođenje preko audio-slušalica sa profesionalnim vodičima, sa strogo isplaniranom kombinacijom pećina koje će neka grupa posetiti. Verujem da bi bez toga poseta i razgledanje pećina bilo nemoguće, jer ogroman broj Kineza koji masovno dolaze autobusima ne bi mogli kontrolisati. S druge strane, osećaj intime koju smo imali u Kizil pećinama se izgubio, a pokušaj da se bar na momenat doživi tišina monaških pećina ovde nije bio moguć. U svakom slučaju – impresivno!

Koja je poruka ovog putovanja?
Put svile je veoma velika i kompleksna tema. On je prostorno veliki, istorijski dug, kulturološki značajan, religijski šaren, ekonomski važan. Ali meni je ovaj deo Puta svile kojim sam ja prošla, pružio spoznaju kompleksnosti življenja, kretanja ljudi, susretanja i mešanja ljudi, ideja, navika, robe, novca... Nažalost, taj deo Puta svile je za nas Evropljane ili Balkance vrlo malo poznat, a tako bogat i raznovrstan, sa neprocenjivim prirodnim bogatstvima, nacionalnim i parkovima prirode, kulturnim vrednostima i dragocenom baštinom čiji su mnogi lokaliteti i objekti pod zaštitom UNESCO-a. Taj prostor ima dosta uslova za razvoj turizma, iako su posetioci za sada uglavnom Kinezi. Sem pojedinačnih manjih grupa Italijana i Nemaca, nema drugih stranaca. Lokaliteti su atraktivni, doduše sa vrlo malo informacija na engleskom jeziku i sa vrlo malo ljudi koji govore bilo koji jezik, sem svog maternjeg i-ili kineskog. Gradovi imaju kvalitetne smeštajne objekte. Prohodnost putnika je pomalo otežana, jer je ovaj deo Kine pod pojačanim obezbeđenjem.

Putujući od istoka prema zapadu, potka svile je postajala za mene snažnija. Niti svile koje sam tkala od utisaka, bivale su jasnije i snažnijih boja, ali kao da se jasnoća šeme tkanja gubila i treperila. Priroda je bivala sve lepša, ostaci istorije i kulture sve snažniji, raznovrsniji ali i zapostavljeniji. Stanovništvo je tamo toplo, ali uplašeno, uslovi života skromniji. To možda i nije odlučujuće za nekog putnika, ali spoznaja o nesigurnosti je i te kako važna za odluku o putovanju. Ipak, ovo putovanje je meni otvorilo nepoznat prostor, zanimljiv i drugačiji... Preporučujem ga svima onima koji traže nerazvijene turističke destinacije i spremni su za avanturu.

Tekst je objavljen u časopisu Turistički Svet, broj 83.