Ekskluzivno: Patagonija i Antarktik

Putovanje oko Južne Amerike do Antarktika i nazad. Put kroz Patagoniju, Ognjenu zemlju, od 35 °C do -2 i nazad do 35°C. Dva kontinenta, šest zemalja, tri okeana ili prostora skupljenih u jedan program putovanja... Susret i osećaj pet elemenata – zemlje, vode, vazduha, vatre i etera!

Ovo je bilo jedno od onih putovanja koja vam “ulete”, ne znate ni odakle, niti zašto baš tada. Putovanje za koje se odlučujete brzo, podsvesno osećajući da će ono možda doneti nešto što duboko u sebi iščekujete. Prihvaćen izazov. Odabir je bio da za 28 dana odletim sa istoka na zapad do Santjaga de Čile, plovim od sredine Čilea Tihim okeanom duž obala Čilea i između fjordova, kanala i ostrva Patagonije, Ognjene zemlje, pa na jug Južnim okeanom (nekada se zvalo Južno more) do poluostrva Antarktika, a onda na sever Atlantskim okeanom do Foklandskih ostrva, te na sever duž Ognjene zemlje do Montevidea i Buenos Airesa, a onda avionom nazad do Evrope!

Dok sređujem utiske i pokušavam da ih složim u neke kasete, fajlove u koje ih moje misli i emocije slažu i odlažu na čuvanje, shvatam da nisam ni slutila koliko će duboke, višeslojne, višedimenzionalne tragove ostaviti to putovanje. Bilo je to, pre svega, moje prvo putovanje kruzerom. Za njih sam ranije govorila kako mi nije jasan ni povod, ni suština plovidbe – putovanja kroz predele preko vode, kako je to, u stvari, iluzija kretanja, jer boraveći u udobnom, luksuznom prostoru ispunjenom različitim programima, zapravo samo proviruješ malo izvan sebe i pogledom otkačinješ još neke kilometre, neka mesta, neke scene... I nakon povratka, osećam da putovanje kruzerom nije moj način putovanja ali mi je mnogo toga donelo. Shvatila sam, između ostalog, i to da kada i ne veruješ u nešto i imaš predrasude o nečemu - uvek ima izlaza za doživljaj, osećaj, radost uživanja, samo ako se dovoljno prepustiš čarima putovanja.

Dok sam stajala na doku ogromne luke San Antonio, sa pogledom ka velikom brodu Zaandam, sa jednom nogom ka brodu, sa drugom još uvek čvrsto na zemlji, gomilale su mi se misli i pitanja u glavi. Zašto sam tu, kuda sam krenula i šta želela, šta sam očekivala? Mnogo više nego ika da ranije pitala sam se zašto sam odabrala baš taj put, kada više volim zemlju nego more, kada više volim da zaronim ruke u zemlju, biljke, kamen ili vo du, nego da ih samo gledam, mirišem, osluškujem? Osećala sam da me na to putovanje na kraj sveta ne nosi samo enigma otkrivanja čega to ima na kraju sveta, nego i mnogo više toga.

Osećala sam da taj momenat za mene znači neku vrstu otcepljenja od stabilnosti dotadašnjeg života, sigurnosti zemlje, življenja na njoj i poletanje ka nečemu što je slobodnije, bez ograda, bez puteva, ograničenja... I moram priznati: osećala sam neku dozu straha: od veličine broda, od mnoštva nepoznatih ljudi skupljenih sa svih strana sveta u jednom zatvorenom prostoru, straha od kabine, od sebe same i svojih mogućnosti da osetim, udahnem i ugrabim tu slobodu da plovim – vodama ili vazduhom.

S tim mislima, vidno uzbuđena, ušla sam na brod na kojem je bilo 1.400 putnika, 600 zaposlenih, brod sa velikom koncertnom salom sa oko 1.000 sedišta i više malih prostora u kojima je moguće pronaći svoj kutak za klasičnu muziku, rok, dens ili neku drugu muziku, za čitanje i istraživanje u biblioteci ili za učenje različitih veština. Moglo se i hodati na otvorenoj palubi, obima oko 400 m, posmatrati plovidba sa više paluba, različitih prostora, slušati i razgovarati sa istraživačima koji su svakodnevno prenosili svoja iskustva, i jesti, jesti izobilje raznovrsne hrane. Svega toga sam se plašila, posmatrajući to iz perspektive kućice utisnute u prirodi, na obali nekog jezera u kojoj bih volela da živim. A onda sam tokom putovanja polako, neprimetno, pažljivo odmotavala i otpuštala svoje strahove, zebnje, neverice. Postepeno sam upijala sve više onoga što mi je godilo, što me je budilo, ushićivalo, a oslobađala se i klonila onoga što mi nije prijalo, što nisam volela. Na kraju puta, i sada kada to polako slažem u sebi, svesna sam da sam se na ovom putovanju, više nego na bilo kom do sada, pomerila, porasla, popunila, spoznala, upoznala, naučila. Udahnula.

Patagonija

Još uvek se naučnici, istraživači i pisci spore oko toga da li naziv Patagonija potiče od Velike noge (pata gonias), obzirom da su na tom tlu nekada živeli ljudi gigantskog rasta ili je taj naziv dat sa nekim drugim razlogom. Ali, šta god da je, ta i takva Patagonija je prostor na kugli zemaljskoj koji se očuvao, koji je uspeo da se odbrani od najezde ljudi koji su se tu nastanjivali ne zato što im je tu bilo lepo, nego zato što su iz te zemlje, vode, vazduha, želeli da crpu sve što može da doprinese besomučnom gomilanju novca i slave ili moći koja sa tim ide. Kako se Patagonija odbranila? Svojom divljinom, neprohodnošću, nedostupnošću, svojom sposobnošću da samo odabranima otvori vrata i pokaže svoje lepote. Priroda Patagonije se uglavnom očuvala, ali, nažalost, ljudi koji su je nastanjivali i koji su je voleli, razumeli i poštovali - nisu uspeli. Njih gotovo da više i nema. Njih su proterali, porobili, poubijali, pozatvarali neki drugi kojima je bilo važno samo blago Patagonije. Malo je onih koji su je zaista osetili, voleli i uspeli da ostanu živi zajedno sa njom. Starih drevnih naroda zapravo i nema. Od ponekog plemena ostalo je njih tek po neka hiljada, a od nekih - niko. A bili su to ljudi koji su u Patagoniji živeli lutajući njenim prostorima pešice ili ploveći fjordovima, moreuzima, kanalima i jezerima, nalazeći uvek dovoljno dobre i zdrave hrane, uvek dovoljno udoban prostor za jednostavan život. Bila su to plemena Tehuelche, Selk, Nam, Haush, Teushen, Alacelufe, Yaghan… Svih zajedno danas nema ni 40.000 u celoj Argentini i u Čileu. O njima se vrlo malo i zna, iako su tu živeli sve do 20. veka. Oni nikome nisu bili interesantni. Svoja znanja, umeća, način života odnosili su i danas odnose sa sobom u neke druge svetove. Greh ljudski na ovim prostorima je nezamisliv i neizbrisiv.

Iz ugla posetilaca, te stare drevne kulture od pre 20 i više hiljada godina i njihovi tragovi - nisu vidljivi. Nigde. Tek poneki mali predmet u nekom lokalnom muzeju ili poneka drvena maska nekog umetnika.

Patagonija danas privlači posetioce svojom predivnom divljom, bogatom, raznovrsnom prirodom. Smenjuju se po prirodnim pravilima šume, stepe, pampe, reke i jezera, lednici, moreuzi i fjordovi i čine čaroban pačvork kroz koji se može lutati, hodati, ploviti. Moje neveliko iskustvo je veoma duboko urezano u moje osećaje. Sa kopna posmatrano, Patagonija je čista, bistra, živa, ne samo od bilja nego i od raznovrsnih životinja koje tu žive. U malim naseljima sadašnjih stanovnika oseti se jednostavnost življenja u dovoljno velikim - malim drvenim kućama, skromnim izborom proizvoda. Ljudi su mirni, živi, mogu se sresti na ulici, u kafićima i restoranima. Ljubazni su i susretljivi. Svako mesto ima svoju pijacu na kojoj se najviše prodaje raznovrsna riba i plodovi mora koji se, nažalost, vade i love više nego što se može prodati, a nije još dobro organizovan izvoz i transfer na veća tržišta. Na pijacama su veoma zanimljivi za posetioce delovi gde domaće stanovništvo prodaje svoje rukotvorine od kože, vune od alpake, ovaca i gvanake, zatim poludrago kamenje od kojih je ovde najvredniji lapis lazuli, divan sivo-plavi kamen.

Domaći stanovnici su mešavina svih evropskih naroda i drugih koji su poslednjih stotinjak godina naselili ovaj prostor. Nije retkost da su čuli za Srbiju, ali još pre za Jugoslaviju, jer je u nekim mestima kao što je Punta Arenas, na primer, gotovo većina stanovnika poreklom iz zemalja bivše Jugoslavije.

Gledajući sa mora, doživljaj Patagonije je još snažniji. Ploveći uskim kanalima, moreuzima, zalazeći u zalive i obilazeći ostrva oseti se jednostavnost prirode koju čine voda i nebo i vrlo oštri, strmi oblici planinskih venaca i vrhova. Mesta koja smo obišli i na kojima se brod zaustavljao su poznata mesta Puerto Mont, Castro na velikom ostrvu Čiloe, posle kojeg se dalje ka jugu zalazi u svet igre vode i zemlje, sa bezbroj ostrva i ostrvaca, sa kojih se uzdižu vrlo divlje i oštre forme planina, vrhova, vulkanskih kupa, razdvojenih moreuzima i kanalima na kojima su locirana mala naselja kao što su Puerto Aysen i Puerto Čakabuko. Na visokim vrhovima tokom čitave godine je sneg i odatle se slivaju mnogobrojni vodopadi. To je i predeo u kojem se rasprostiru lednici veliki kao uspavane zaleđene reke. Poneki od njih dopiru do samog okeana. Ti lednici imaju sneg plave boje, deluju kao ogromna uspavana bića koja čekaju svoje buđenje. Jednom takvom, u nacionalnom parku Torres del Paine, u Čileu, prvom u nizu, približili smo se sasvim dovoljno blizu da osetimo njegovu snagu, večnost, mir. Doživljaj za ushićenje. Inače Nacionalni park Torres del Paine je deo Nacionalnog sistema zaštićenih šumskih područja Čilea, površine oko 182.000 ha, koji čini oko 51% ukupne teritorije. Park je jedan od 11 zaštićenih područja regije Magalan i Čileanski Antarktik.

Još južnije plovili smo velikim i značajnim Magelanovim prolazom, koji je do izgradnje Panamskog kanala bio glavna veza između Pacifika i Atlantika. Danas je raj za moreplovce, ljubitelje krstarenja, plovidbe i divlje prirode. Sam jug Patagonije završava se mestom Ushuaia, najjužnijem naseljenom mestom koje smo, na našu žalost, zbog veoma jakog vetra posmatrali samo sa broda. Sa broda smo ranom zorom pozdravili i Rt Horn koji je bio umotan u maglu. Rt Horn, na krajnjem jugu Južne Amerike, simbolički predstavlja spoj Pacifika i Atlantika. Južnije je samo Južni okean kojim smo, ljuljani velikim okeanskim talasima doplovili do Antarktika. Nakon Antarktika, ploveći na sever argentiskom stranom Atlantskog okeana, posetili smo Foklandska ostrva, stratešku tačku usred okeana oko koje su se do skoro mnogi borili za prevlast. A Foklandi su u suštini jedan divan, stepom pokriven i niskom polusuvom travom ozelenjen prostor, zaboravljen u prostoru. Na Foklandima živi samo oko 3.500 stanovnika i nekoliko vrlo velikih i bogatih kolonija pingvina. Susret sa kraljevim pingvinima u jednoj od kolonija je zaista bio vrlo zanimljiv, različitim emocijama popunjen susret.

Antarktik

Teško je u nekoliko rečenica staviti sve utiske, trenutke, uzdahe, zebnje, ushićenja, sve momente čekanja susreta sa kitovima, delfinima ili pingvinima, momente uživanja u letu različitih manjih i velikih albatrosa, ili samo momente u kojima sam stojeći na nekom od dekova, paluba ili na pramcu ovog velikog broda uranjala u taj beskraj. Teško je to opisati, jer moj doživljaj Antarktika nisu cifre, imena, datumi, podaci… Oni su svakako zanimjivi, značajni, istorijski, naučno i kulturološki, ekološki i moralno vredni. Ali ono što je ostalo duboko u meni nisu fakta. Napunila sam se nekom neviđenom divotom. Očima obu hvatala i milovala oštre stene, visoke vrhove, ledene oštre kape okolnih planina, brda koji vekovima stoje na Antarktiku. Te ledene forme čvrsto, vrlo čvrsto pokrivaju i stiskaju sve što je Antarktik, šesti kontinent zapravo. Nakon sluša nja vrlo ozbiljnih i vrlo dobro prezentovanih naučnih i istraživačkih spoznaja i saznanja o Antarktiku, o njegovoj davnoj prošlosti i burnoj a još uvek nepo znatoj sadašnjosti, na predavanjima koja su bila organizovana na brodu (što je inače bila ogromna vrednost programa putovanja), čini mi se kao da sam spoznala da taj led svesno čuva Antarktik.

Čuva tu ogromnu zemlju i njeno unutrašnje blago, vode, naftu i ko zna šta još, od ljudi. Od ljudi koji bi to sve da na brzinu pokvare, preuzmu, zavladaju. Divila sam se mirnoći kojom su kitovi uranjali i polako izranjali, ispuštali svoje male gejzire, bez velikih talasa, bez velike buke, kao da nisu želeli da pokvare kristalno čistu i mirnu površinu okeana. Ali osećala sam ih i videla njihova peraja kako lagano plove i tada sam sa njima delila taj duboki mir ledenog okeana. Ili sam se radovala malenim pingvinima koji su u grupama stajali na plovećim santama leda, jureći se kao da igraju žmurke, a onda bi odjednom, kada bi osetili ili čuli nas sa broda, veselo jedan po jedan odskakutali u vodu i u njoj se igrali, uranjajući i izranjajući. A izlasci sunca u dva noću, i ne manji burni, obojeni crvenim bojama zalasci sunca u ponoć – bili su trenuci divljenja. Jer, posmatrati ceo horizont, 360 stepeni obojen bojama purpura, crvene i žute, je nalik uranjanju u vatru koja plamti ne sagorevajući, nego grejući. Uranjala sam u beskraj nijansi sivih, plavih, tirkiznih, beličastih i srebrnih boja. Bio je to veoma dubok šestim čulom doživljen peti elemenat – etar. Uranjanje u taj etar, ploveći 10 dana bez pristajanja vodama Antarktika, i jeste moj najdublji doživljaj. I tada, u momentima uranjanja znala sam da je ovo putovanje, ovaj doživljaj - moja spoznaja svih pet elemenata: zemlje, vazduha, vode, vatre i etera.

Plavi lednik

Očekivanje susreta lednika sa okeanom i mene sa njima. Jutro je. Rano. Brod lagano plovi. Sunce sakriveno iza sivo-belih oblaka ostavlja dovoljno svetlosti da vidimo duboko sivo-zelenu boju okeana dole i plavo-belu boju oblaka gore. Stojim na pramcu velikog broda koji lagano plovi približavajući se ledniku. Jednom, od više njih koji su, skliznuvši sa okolnih brda i planinskih vrhova oslonili svoje moćno, debelo plavo-belo telo o hladne vode okeana. Posmatram. Udišem. Tiho je sve, kao u nekom iščekivanju. Ne primećujem mnogo ljude koji s istim ushićenjem upijaju lepotu ovih čistih predela. Daleko negde na jugu u vodama Patagonije. Između plutajućih ostrva pokrivenih snegom.

Posmatram. Dopuštam da mi hladno strujanje vazduha i tanani zraci svetlosti od sunca dopiru u dubine. Zagledana sam u plavobelo hrapavo telo lednika. Plava boja dolazi od mehurića vazduha uhvaćenih između kapi vode tokom procesa zaleđivanja. Kako je to čarobno. Bezbojni vazduh i skoro isto takva voda sjedine se u plavi lednik. Kao da neko prospe sipino mastilo ili teget boju iz dubine okeana. Nestvarna boja. Ne trepćem. Da li znam u šta gledam, šta vidim i šta osećam? U traženju odgovora na tu pomisao samo sam zatvorila oči. Odgovor je doleteo. I pre nego što sam uspela da podignem kapke, suze su se već slivale niz obraze. Otvaram oči širom, netremice gledam i vidim ispred sebe vekove koji stoje. Vidim simbiozu vode, leda, vazduha, bilja, zemlje. Tu ispred sebe. I ja tako sićušna u toj večnosti. Da mogu zagrlila bih taj lednik koji tako mirno i spokojno leži između dva brda, dve planine. Ispred mene i njega komadići otrgnuti od celine rasuli se. Plivaju malo po površini, više u vodi. Kao zvezde na nebu. Kao beli cvetovi livadom. Kao ovčice na paši. Kao beluci na peščanoj obali. Da li su ti komadići otrgnute večnosti stopice kojima mogu da zakoračim od sebe ka večnosti i u nju se utopim? Suze i trnci koje osećam kažu: da. Ruke na grudima. Hvala ti, hvala za ovu lepotu, za ovu mogućnost da budem i osetim tu celinu kao deo Jednosti. Kao deo lepote življenja.

Ushićena lepotom plavog velikog uranjajućeg lednika. Na pramcu broda. Antarktik. 28. decembar 2018.

Tekst je objavljen u časopisu Turistički Svet, broj 91.