Ostale kategorije:
Naziv Šenbrun znači „prelepi izvor“ i dvorac ga je dobio po arteskom bunaru koji je celo imanje snabdevao vodom. Prvo pominjanje ovog imena zabeleženo je dok je u njemu živela princeza Eleonora Gonzaga, udovica Ferdinanda II, cara Svetog rimskog carstva. Šenbrun kakav vidimo u današnjoj baroknoj, neoklasicističkoj formi, zasluga je Marije Terezije, supruge cara Franje I, koja ga je dobila kao svadbeni poklon. Carica je enterijer opremila neprocenjivim nameštajem, umetničkim delima, muralima, porcelanom, ogledalima, a vrtove cvećem, fontanama, statuama i skulpturama.
Radost i divljenje je ono što vas obuzme kad stanete ispred austrijskog dvorca Šenbrun. Međutim, osećate se i minorno. Čini se da se ovo velelepno žuto zdanje i sa leve i desne strane proteže u nedogled, i ne znate ni u kom smeru da krenete. Pratimo vodiča. Bez njega smo izgubljeni.
Nesagledivi vrtovi Šenbruna
Budući da nije padala kiša, odlučili smo da prošetamo. Velikim dvorskim prolazom izašli smo u vrtove. Opet zabuna. Kuda? Svuda statue, cveće, žbunje, drveće, nepregledno prostranstvo. Rečeno nam je da se prostor između palate i Sunčeve fontane zove „Veliki parter“. Sastoji se od dugačkih, širokih staza koje okružuju razne statue. Ima ih trideset i dve, i predstavljaju vrline, antička božanstva, heroje i vojskovođe. Između ostalih, tu su Apolon, Merkur, Mars i Minerva, Kaliopa, Herakle, Persej, Hanibal, Paris, Jelena Trojanska. Na kraju staza nalazi se već pomenuta Sunčeva fontana, odnosno Neptunova fontana. Ova impozantna građevina prikazuje mermernog boga mora, u kočiji u obliku školjke, sa boginjom Tetidom, u pratnji nimfe i četiri tritona koji jašu morske konje. Fontanu je naručila carica Marija Terezija 1776. godine, a završena je četiri godine kasnije. Cela kompozicija predstavlja moć sa kojom su se poistovećivale evropske kraljevske porodice tog vremena, i smeštena je u podnožju brda na čijem vrhu se nalazi Glorijeta.
Glorijeta je paviljon, građevina koja predstavlja simbol poštovanja celokupnog okruženja. Žućkasto-bele boje je i ima ulaz sa obe strane. Napravljena je kao poslednja građevina projektovana za vrtove Šenbruna. Prvobitno je bila osmatračnica, a potom i kraljevska trpezarija, sala za festivale i mesto za doručak cara Franje Josifa. Danas je u njoj kafe u kom možete naručiti razne poslastice, između ostalih i čuvenu Saher tortu. Glorijeta sa druge strane nadgleda šumu i jezero puno ptica, pa nećete pogrešiti za koji god sto da se opredelite. Potpuno je srušena tokom Drugog svetskog rata, ali je obnovljena 1947. godine, a potom i 1995. Na krovnom vencu, s glavne strane fasade, stoji natpis: „Podignuto tokom vladavine cara Josifa II i carice Marije Terezije, 1775. godine“.
U vrtovima Šenbruna danas možete obići i botaničku baštu, japanski vrt, lavirint, razne fontane i skulpture, ali i Zoološki vrt, najstariji na svetu! Često je dobijao i titulu najboljeg u Evropi. Nastao je 1752. godine kao menažerija, na prostorima koji su carevi koristili za rekreativni lov, a status Zoološkog vrta dobio je s kraja devetnaestog veka.
Istorijat
A sad da se vratimo na sam dvorac. Tačno je da je njegova gradnja cvetala za vreme Marije Terezije tokom 1740-ih i 1750-ih godina, ali imanje je primarno kupio rimski car Maksimilijan davne 1569. godine. Ogradio ga je i napunio ribnjacima i raznim životinjama – jelenima, divljim svinjama, fazanima i patkama, pretvorivši okolinu u rekreativno lovno područje. Naziv Šenbrun znači „prelepi izvor“ i dobio ga je po arteskom bunaru koji je celo imanje snabdevao vodom. Prvo pominjanje ovog imena zabeleženo je dok je u njemu živela princeza Eleonora Gonzaga, udovica Ferdinanda II, cara Svetog rimskog carstva.
Šenbrun kakav vidimo u današnjoj baroknoj, neoklasicističkoj formi, zasluga je Marije Terezije, supruge cara Franje I, koja ga je dobila kao svadbeni poklon. Imali su šesnaestoro dece od kojih su mnoga odrasla na ovom posedu. Carica je enterijer opremila neprocenjivim nameštajem, umetničkim delima, muralima, porcelanom, ogledalima, a vrtove cvećem, fontanama, statuama i skulpturama. Posle njene smrti, letnjikovac je ostao nenastanjen sve do vladavine cara Franje Josifa, koji je ovde provodio leta u detinjstvu i mladosti. Tokom vladavine, izabrao je Šenbrun kao omiljenu palatu i preselio se u apartmane u zapadnom krilu. U dvoru je i preminuo 1916. godine.
Nakon pada Habzburške monarhije 1918. godine, letnjikovac je postao svojina Austrijske republike i pretvoren je u muzej. Posle Drugog svetskog rata služio je kao sedište britanskog garnizona, a od 1955. ponovo je postao muzej i od tada predstavlja nezaobilaznu turističku atrakciju. U retkim prilikama predstavlja i mesto sastajanja svetskih političkih zvaničnika – na primer, Džona F. Kenedija i Nikite Hruščova 1961. godine. UNESCO je, 1996. godine, Šenbrun i njegove vrtove proglasio za deo Svetske baštine, opisavši ga kao „izuzetni barokni ansambl i sintezu umetnosti“.
Tura po savremenom Šenbrunu
Danas je fotografisanje unutrašnjosti letnjikovca zabranjeno. Budući da dvor ima 1.441 sobu, veći deo nije dostupan javnosti. Tura počinje od „plavih stepenica“ – prostorije nekadašnjeg lovačkog doma, pretvorene u ceremonijalni prolaz tokom vladavine Marije Terezije i Franje Stefana. Portrete bračnog para možete videti na zidu. Na vrhu stepenica, sa desne strane, ulazi se u salon pun portreta članova porodice Habzburg koji su odigrali važnu ulogu u istoriji Šenbruna. Potom se prolazi kroz radnu sobu ađutanta cara Franje Josifa, a onda i kroz sobu straže – nekadašnjih čuvara privatnih odaja carske porodice. Danas, u njoj su izložene njihove uniforme. Sledeća je Franjina soba za bilijar.
Soba od orahovine opravdava svoj naziv – i zidovi, i nameštaj su od ovog drveta. Stolovi u duborezu i velika ogledala tipični su za rokoko stil. Ovde je Josif II, sin Marije Terezije, držao audijenciju. Pored nje, radna soba Franje Josifa je skromnije opremljena. Nema luksuznog nameštaja, ali je puna slika i porodičnih fotografija, prvenstveno portreta njegove supruge Elizabete – Sisi. Odmah do je soba Franjinog bliskog sobara Keterla, koji mu je donosio obroke i starao se o carevom zdravlju. Potom sledi careva spavaća soba. Tu i dalje stoji krevet u kom je preminuo u 86. godini, kao i njegova posmrtna fotografija. Iz sobe se ulazi u kabinet koji vodi u privatne odaje carice Elizabete. U njemu je portret ćerki Marije Terezije – Marije Josefe i Johane Gabrijele – obe preminule kao devojčice od malih boginja. Kabinet sa stepenicama, koji je Elizabeti služio kao radna prostorija u kojoj je pisala pisma i dnevnike, usmerava ka njenom garderoberu u kom je intenzivno vodila računa o svom izgledu. U carskoj sobi smešten je masivni bračni krevet, dok su zidovi oblepljeni tamno-plavim cvetnim tapetima. Pred njom, u zlatno-belom rokoko salonu Sisi je dočekivala posetioce.
Soba Marije Antoanete, pretposlednje ćerke Marije Terezije, danas je trpezarija. U središtu je veliki sto sa bečkim porcelanom i srebrnim escajgom, kao i kristalnim čašama. Ovde su se vodili neformalniji, prisniji razgovori carske porodice i njene rodbine i prijatelja. Diskusija je bila dopuštena preko stola, dok se na dvorskim obedima moglo šaputati samo sa osobom pored.
Potom slede dečije sobe, na čijim zidovima su prikazi ćerki Marije Terezije, a posetioci zatim prolaze kroz prostoriju za doručak, žuti salon i sobu balkona u kojoj su, takođe, izloženi portreti dece Marije Terezije. Jedan od njih predstavlja Mariju Elizabetu, često opisivanu kao najlepšu od ćerki. I ona je dobila male boginje koje je preležala, ali joj je lice ostalo u ranama, što joj je onemogućilo da nađe supruga jednakog statusa. Kao i njena sestra, i Marija Ana se nije udala. Obe su postale opatice posle majčine smrti. Dalje, u sobi kristalnih ogledala možete primetiti i impresivne lustere sa nebrojeno sveća. Sledeće tri prostorije se nazivaju Rosinim sobama, po arhitekti Josifu Rosi koji ih je projektovao.
Velika galerija dugačka je više od četrdeset metara i predstavljala je mesto za balove i banket hol. Oslikana tavanica, okružena ogledalima i svećnjacima, odaje utisak kao da se raj smestio u jednoj prostoriji. Mala galerija, napravljena kad i Velika, služila je za manje proslave. Sledeća dva kabineta opremljena su motivima istočne Azije – svilom na zidu i porcelanom iz Kine i Japana. Istočnjački detalji bili su vrlo popularni kod kraljevskih porodica tokom 18. veka. Posetioci onda ulaze u Halu ceremonija koja je služila za krštenja, rođendane i venčanja članova carske porodice, ali i članova dvora i drugih aristokrata. Sledeća prostorija služila je za zajedničke obroke najviših vojnih oficira i dvorskih zvaničnika.
Potom se prolazi kroz plavi kineski salon, radnu sobu Franje Stefana koju je Marija Terezija pretvorila u memorijalnu nakon njegove smrti, Napoleonovu sobu i sobu porcelana – radnog prostora Marije Terezije. Soba miliona ime je dobila po dragocenim zidnim oblogama napravljenim od egzotične vrste tropskog ružinog drveta zvanog „fekatin“ ili „vikatin“, dok je salon goblena pripadao roditeljima Franje Josifa i opremljen je porodičnim portretima i bidermajer nameštajem. Sledi radna soba carice Sofije i crveni salon – garderober sa zidnom oblogom i teškim draperijama od crvenog damasta.
Kabinet istočne terase, oslikan cvetnim motivima, vodi do Bogate sobe – prostorije za koju se smatralo da je u njoj rođen Franjo Josif. Međutim, skorašnja istraživanja pokazala su da su ovde odsedali car Ferdinand i njegova supruga Marija Ana. Danas je u njoj jedini sačuvani krevet bečkog dvora, koji je napravljen uoči venčanja Marije Terezije i prvenstveno je stajao u njenim privatnim odajama u Hofburgu. Sledeća je radna soba Franjinog oca, koja je izmenjena posle njegove smrti i od tada do kraja Habzburške monarhije služila je kao zvanični prijemni salon. U njoj su portreti sve dece Marije Terezije, kao i impozantni zajednički portret cele porodice. Soba lova je poslednja prostorija ture Šenbruna. U njoj se nalazi slika prvobitnog izgleda ovog letnjikovca, kao i portreti Habzburgovaca tokom lova.
Da rezimiramo, tura uključuje obilazak četrdeset prostorija. Malo li je? Zamislite da prolazite kroz svih 1.441...
Tekst i foto: Dušan Veselinović
