Ostale kategorije:
Proizvodnja najfinije kimono svile i tekstila vuče korene još od pre 1200 godina, kada je osnivana prva radionica koja do današnjeg dana nije prekinula sa radom. Zahvaljujući mojim prijateljima imao sam priliku da zavirim u radionice jedne od najpoznatijih i najstarijih porodičnih manufaktura tradicionalnog japanskog tekstila u Kjotou i celom Japanu, u koje je retko koji zapadnjak uspeo da uđe. U svaku nit je utkana ljubav prema tradiciji, velika želja i volja, preciznost i ogroman rad te samim tim i postavljena osnova za današnje vrednosti koje su i osnovna odlika ovog divnog naroda.
Znate onu čuvenu listu svih stvari koje trebate uraditi za vreme našeg postojanja? Jedno od primarnih mesta na mojoj listi bio je daleki, nedostižni Japan. Konačno, ukazala mi se prilika da posetim ovu obećanu zemlju u koju sam se uputio glave pune stereotipnih slika i očekivanja, koja tamo zapravo nisam pronašao. Slike romantičnog tradicionalnog Japana, niskih kuća i stidljivih gejši nisam mogao da vidim u modernoj metropoli kao sto je Nagoja. Ali moje snove i očekivanja uspeo je da opravda samo jedan grad, a to je neponovljivi Kjoto.
Kjoto je grad pun iznenađenja, sve ono što jedan večiti zaljubljenik očekuje da doživi u zemlji izlazećeg sunca. Kjoto se smatra kulturnim središtem nacije i kao takav poseduje blaga koja se ljubomorno čuvaju i neguju. Zahvaljujući mojim prijateljima Hitomi-u Hasegava-u i Ko-u Jamadi-u imao sam priliku da zavirim u radionice jedne od najpoznatijih i najstarijih porodičnih manufaktura u Kjotou i celom Japanu, u koje je retko koji zapadnjak uspeo da uđe. U pitanju je bio Nishijin okrug, centar tradicionalne japanske tekstilne proizvodnje.
Ručno i unikatno
Proizvodnja najfinije kimono svile i tekstila vuče korene još od pre 1200 godina, kada je osnivana prva radionica koja do današnjeg dana nije prekinula sa radom. Odlazeći na dogovoreni sastanak, ispred vrata kompanije nas je sačekao stariji gospodin, predsednik Miyako kompanije, gospodin Yoshihiro Kurata, koji se ljubazno ponudio da nas povede u obilazak. Šetajući kroz ulice Kjotoa došli smo do malih neupadljivih vrata kućice u komšiluku, koju ne bih ni primetio da nismo ljubazno pozvani da uđemo unutra. Nepoverljivo sam skinuo svoju obuću i prošao kroz niska vrata, kada se ispred mene ukazala prelepa radionica sa dva visoka drvena razboja. Gospodin Kurata nam je objasnio da se nalazimo u jednoj od najstarijih radionica u kojoj se još uvek sve radi kao pre nekoliko vekova – ručno i unikatno. Pričao nam je o istoriji ovog okruga, kako se u petom i šestom veku u Kjoto naselio moćni Hata klan, potomci imigranata sa azijskog kontinenta koji su imali veliko znanje o načinima uzgoja svilenih buba i proizvodnji svilenih tkanina.
U tom periodu Kjoto postaje prestonica, a Hata klan proizvodi tekstil za carski dvor. Za vreme Onin ratova, grupa tkača se naselila u „Nishijin“ što u prevodu znači „Zapadni logor“ koji je bio kamp tadašnje zapadne vojske. Nishijin je cvetao zahvaljujući proizvodnji prekrasnog tekstila i veštim zanatlijama i njihovom bogatom znanju bojenja materijala i same tehnike tkanja. Kada je 1868. prestonica prebačena za Tokio, Kjoto je počeo da propada, a sa njim i okrug Nishijin. Japan je ušao u period modernizacije, a 1872. godine neki od predstavnika Nishijin tekstilne industrije su poslati u Evropu, tačnije Francusku da razviju nove ideje i donesu nove tehnologije za izradu čuvenog tekstila. To je pomoglo da Nishijin okrug sačuva i zaštititi kulturu sopstvene tekstilne proizvodnje i unapredi proizvodnju kimona u modernim vremenima koja su dolazila.
Najstariji majstor od 81. leta
Tokom našeg obilaska, Kurata je prišao jednom od dvojice tkača koji su radili za razbojem i predstavio ga kao jednog od najstarijih majstora ovog zanata i živim blagom Japana. Ispred nas je sedeo jedan veoma prijatan i nasmejan čikica od navršenih 81. godinu koji je nepogrešivo pratio nacrtanu šemu po kojoj je radio na novom dizajnu kimono tekstila. Njegovo ime je Kouji Nishida. Vrlo vitalan i bistar, provlačeći nit po nit nepogrešivo i precizno, pričao nam je o svom putu i radu, kako je prvi put seo za razboj sa nepunih 8 godina i otad se retko odvajao od njega. Svojim najvećim dostignućem smatra jednu staru diplomu okačenu na zidu ove radionice, za koju nisam razumeo o čemu se radi. Tada mi je Kurata objasnio da je to povelja carskog ordena koji je Nishida dobio za svoje zasluge i majstorstvo u oblasti ovog zanata. Posmatrali smo zajedno rad starog razboja dok mi je Nishida pokazivao sistem papirnih programa pomoću kojih nastaju sve one neverovatne šare i slike na tradicionalnim kimonima.
Posle kratkog odmora uputili smo se u izložbeni salon gde su bili izloženi najvredniji komadi Nishijin tekstila. Od svih izloženih komada, jedan su izneli posebno za naše oči. Mladi zanatlija iz firme je u rukavicama doneo tapiseriju urađenu ručno bez ijednog programa i pomagala, u istoj onoj radionici u kojoj smo bili pre 30-ak minuta. Velika kompozicija koja govori o jednoj od lokalnih legendi sa velikim brojem figura rađena je duže od 6 godina i procenjena je na nekoliko desetina hiljada evra. Dok smo posmatrali taj rad, video sam podjednaki ponos svih zaposlenih, od mladog radnika do starog predsednika firme, jer to što su oni nama pokazali tog dana predstavlja pravo zaveštanje cele njihove nacije.
U svaku nit je utkana ljubav prema tradiciji, velika želja i volja, preciznost i ogroman rad te samim tim i postavljena osnova za današnje vrednosti koje su i osnovna odlika ovog divnog naroda.
Tekst i foto: Marko Stamatović
