Kada su termomineralni izvori Gornje Trepče počeli da se koriste za lečenje, nije poznato. Smatra se da su njena lekovita svojstva korišćena još od davnina. Može se pretpostaviti da su i rimski legionari lek za svoje oronulo zdravlje nalazili u izvorima Gornje Trepče. Priča se da su i učesnici kosovskog boja, junaci I i II srpskog ustanka vidali svoje rane u banjskoj vodi. Ima puno legendi o Banji Trepči, a jedna kaže: Jedan srpski junak, vraćajući se sa kosovskog boja, ostavi svoga bolesnog i iznemoglog konja, na mestu današnje banje, da tu ugine. Konj se danima valjao po blatu u blizini izvorišta. Kada posle nekoliko dana tuda naiđoše monasi obližnjeg manastira Vujan videše konja kako poskakuje i rže. Od tada se pročula priča o lekovitosti vode koja je tu izvirala. Oni je nazvaše “Svetinja” i počeše da se u njoj kupaju i da je piju.
“Svetinja” pod okriljem manastira
Ono što sa sigurnošću danas znamo je da je krajem XIX veka Tanasije Nikitović, iz Gornje Trepče, posmatrao i proučavao vodu na izvorištu i pošto se uverio u njenu lekovitost, odluči da sagradi jedan bazen za kupanje. Ozidao ga je 1890. godine od kamena koji se nalazio oko izvora, u dužini od dva i visini od pola metra, bez krova. Tada je Tanasije postavio pored bazena i spomen kamen svom bratu Aleksi Nikitoviću, poginulom u ratu sa Turcima na Šumatovcu 1876. godine. Početkom XX veka uprava manastira Vujan dogradila je kupatila, a 1934. godine podigla je zgradu sa deset soba i jednu kafanu, i njima upravljala sve do 1945, kada je Zakonom o agrarnoj reformi, manastiru oduzeta zemlja, uključujući i onu gde su bili izvori i objekti oko njih.
Vršeći fizičko-hemijska istraživanja termomineralne vode u Trepči, 1904. godine, dr M. Nikolič i dr A. Zege opisali su i banjsko mesto. Zapazili su da postoje četiri brvnare u koje se može smestiti 50 do 60 bolesnika, jedna seoska i jedna manastirska mehana, prostor za kupanje koji je neuređen. Zabeležili su da sezona traje od juna do septembra, da su putevi loši i neprohodni, a da se teško pokretni i nepokretni pacijenti nose na rukama do kupališta.
Od “Narodnog Kupatila Gornja Trepča”…
Prvi upravnik trepčanske banje koga je postavio Oblasni odbor Šumadijske oblasti iz Kragujevca, 13. jula 1928. godine, bio je dr Mihailo Mladenović, lekar iz Čačka. Zna se da je 1947. godine primarijus Svetozar Zarić, šef Internog odeljenja bolnice u Čačku, dao svoje mišljenje o lekovitosti vode u Gornjoj Trepči, jer je dejstva ove vode na pacijente koje je slao u Banju Trepču proučavao još od 1927. Po njegovom kazivanju, u to vreme u Čačanskoj bolnici nije bilo dovoljno mesta za smeštaj pacijenata, a i lečenje je u to vreme bilo skupo. Zbog toga je on siromašne, one za koje je smatrao da im Trepča može pomoći, slao tamo na lečenje. Svi su se vraćali sa poboljšanim zdravstvenim stanjem. Mahom su to bili pacijenti sa reumatičnim bolestima, išijasom, neurozama… Do kraja svog radnog veka dr Zarić je poslao veliki broj pacijenata u Gornju Trepču. Između ostalih, i njegovo stručno mišljenje uticalo je da se 1955. godine osnuje “Narodno Kupatilo Gornja Trepča”. Za prvog upravnika je postavljen Ostoja Urošević iz Gornje Trepče.
Šezdesetih godina prošlog veka banja je, kao i svih prethodnih decenija, imala lokalni karakter, što se vidi na osnovu podataka o prometu posetilaca, koji se precizno beleže od 1956. godine. Prema tim podacima, u Banju je prosečno dolazilo 730 gostiju godišnje. Međutim, krajem šezdesetih taj broj počinje vrtoglavo da raste, pa 1969. godine Banja beleži čak 3.500 posetilaca! Taj trend rasta nastavljen je i početkom sedamdesetih. Po broju posetilaca, 1973. godine Banja se našla na devetom a 1974. na petom mestu, među banjama Srbije. Najveći broj posetilaca registrovan je 1988. godine – 17.857 gostiju.
Početkom šezdesetih godina počeli su u trepčanskom lečilištu da razmišljaju o poboljšanju prilaznog puta, podstaknuti onim bolesnicima koji su u Banju dolazili na rukama rodbine a vraćali se pešice vijugavim puteljcima preko Vujna i Bukovika. Samo čvrsta rešenost meštana i njihov gorštački duh omogućili su im da istraju u sedmogodišnjem radu na prosecanju puta dolinom reke Banje. Iako je to bio makadamski drum, put od Čačka do Gornje Trepče je bio dosta skraćen. U julu 1968, ozareni meštani i bolesni gosti zajedno su dočekali dolazak prvog autobusa.
… do moderne Atomske banje
Vrtoglavi porast broja posetilaca krajem šezdesetih, neizostavno je morala da prati i izgradnja odgovarajucih objekata za smeštaj i lečenje pacijenata. Banja je postala veliko gradilište. Pored postojećih, postavljeno je 50 novih kamp kućica. Prošireni su kupališni kapaciteti za 12 kada i dva bazena, izgrađeni su restorani, prodavnice, kiosci. U roku od tri godine, u privatnom smeštaju, ponuda se sa 300 povećala na 3.000 ležaja. Krajem 1975. godine završen je stacionar u čijem sastavu su bili bazeni, kade za kupanje, lekarske ordinacije, laboratorija, sobe za smeštaj. Kasnije je stacionar renoviran.
Atomska banja je danas prva privatizovana banja u Srbiji, u koju je do sada investirano više od 10 miliona eura. Nakon privatizacije, septembra 2008. godine, usledila je potpuna rekonstrukcija svih postojecih kapaciteta (5.000 kvm); smeštajnih, terapijskih, ugostiteljskih. Krenula je izgradnja i opremanje novog objekta Vujan, koji je otvoren početkom maja 2012. godine, na 3.000 kvm. Broj zaposlenih uvećan je skoro tri puta! Pozitivni trend poslovanja u Atomskoj banji nastavljao se iz godine u godinu, i više puta su obarani prethodni rekordi. Ukupan prihod je uvećan 3,5 puta za poslednjih 10 godina. Rekord je ostvaren i u broju sprovedenih terapijskih procedura koje su porasle sa 217.655 (2008. godine) na sadašnjih 300.000 procedura. A ono što čini dodatnu vrednost je činjenica da Atomska banja uspešno predstavlja destinaciju na domaćim ali i na međunarodnim sajmovima turizma. Rezultat tih aktivnosti je povećanje broja stranih pacijenata koji u Banju dolaze na rehabilitaciju, pa je danas, 130 godina od prvog ozidanog bazena u Gornjoj Trepči, čak 30% pacijenata moderne Atomske banje iz - inostranstva.
