Marina Bulatović Barny: Priča o snovima "Nine od Arabije"

Od malih nogu maštala je o Njujorku, govoreći da će kad poraste biti „Amerikanka“. No, njen put do zapada vodio je preko Bliskog istoka, gde je, promenivši život iz korena, provela celu deceniju. Autorka popularne „Nine od Arabije“ danas živi u Kanadi, gde piše novi roman i neumorno radi na promociji lika i dela velikog naučnika – Nikole Tesle.

Dinamičan život u Beogradu i uspešnu karijeru u oblasti odnosa sa javnošću zamenila je za ulogu domaćice u konzervativnoj Saudijskoj Arabiji, u kojoj caruje striktna podela na svet muškaraca i svet žena. No, Marina Bulatović ni tamo nije sedela skrštenih ruku – marljivo je radila na zbližavanju Srbije i Arabije, za šta je više puta nagrađivana, a napisala je i knjigu „Nina od Arabije“ u kojoj čitaoce na duhovit način upoznaje sa jednim drugačijim, crno-belim svetom Arabijskog poluostrva.    

• Glavna junakinja vaše knjige „Nina od Arabije“ je uspešna poslovna dama u oblasti PR-a, koja zbog ljubavi odlučuje da napusti svoj dotadašnji život i odlazi u novi, nama skoro nepoznat svet – u Saudijsku Arabiju. Koliko je priča o Nini zapravo priča o vama?

- „Nina od Arabije“ je priča o mom životu, o ljudima koje poznajem, o državama u kojima sam živela. To je priča o mojim snovima. Na velikom platnu na početku filma često piše: „zasnovano na istinitim događajima“. Isto mogu da kažem i za moj roman-prvenac.

Nije lako Khalidu

• Kako ste doživeli prvi susret sa Saudijskom Arabijom i koliko se predstava koju ste imali o toj zemlji razlikovala od realnosti? Na šta ste se najteže navikli i da li žene u Arabiji zaista imaju inferioran položaj, ili je muškarcima ipak teže?

- U Saudijsku Arabiju smo došli 2007. prilično uplašeni, i suprug i ja, jer su predrasude o ovoj zemlji velike. Trebalo je desetak meseci da provedemo u Jubailu (gradu u Istočnoj provinciji), pa da se opustimo i uverimo da su Saudijci jedan gostoljubiv i prijatan narod i da im je sudbina na svetskoj pozornici slična našoj – „bije ih loš glas“.

Iskreno, lakše sam se navikla na Saudijsku Arabiju i njihova stroga pravila ponašanja na javnim mestima, nego na život u bračnoj zajednici. Moj prvi brak je trajao samo 8 – 9 meseci, tako da o pravom zajedničkom životu tu nije bilo govora. Ali drugi brak je otpočeo na Arapskom poluostrvu daleko od Beograda i moje uspešne karijere. Početak mi je bio prilično traumatičan. Zamislite, u 42. godini života postala sam „izdržavano lice“ – nisam radila, pa sam od supruga morala da tražim novac za samoposlugu ili manikir. Kad sam to prevazišla – sve ostalo je bilo lako.

Svi govore o položaju žena u Saudijskoj Arabiji, ali niko ne pominje i da su muškarci žrtve tradicije. Zato je jedan od junaka mog romana Khalid, koji neumorno trči od jedne do druge žene sa kojima se venčao i nikada nema vremena za sebe. U stvarnom životu Khalida mi je bilo iskreno žao. Njegov otac i deda su imali po dve žene pa se, u skladu sa običajima, i Khalid oženio dva puta. Sada ima dve zakonite supruge, mnogo dece i brojne probleme i obaveze prema svima njima.
 
Rad kao spas od dokolice

• Imajući u vidu da u Arabiji žene uglavnom ne rade, da im je zabranjeno da voze kola i da se pojavljuju same u javnosti, kako ste provodili svoje vreme tokom 10-godišnjeg boravka u ovoj zemlji? Vi ste, na neki način bili naš „prozor u arapski svet“ za šta ste i nagrađeni 2010. i 2011. od PR društva Srbije i Kluba privrednih novinara Srbije – objavili ste veliki broj tekstova o arapskom svetu u našoj štampi i organizovali dve izložbe fotografija „Saudijska Arabija iz mog objektiva“ u Beogradu i Podgorici.

- Saudijsko društvo se polako, ali sigurno menja. Imala sam privilegiju da svojim očima pratim te promene. Danas u Kraljevini žene voze kola i rade u velikom broju. Na javnim mestima šetaju bez crne abaje, a kosu ne pokrivaju maramama. U vreme kada smo mi tamo živeli pravila su bila vrlo stroga i nisu smela da se krše. Ali sve to mi nije naročito smetalo. Beogradsku buku i brojne obaveze zamenila je tišina i samoća iz koje su se izrodile neke sasvim nove aktivnosti: rad na zbližavanju Srbije i Saudijske Arabije koje tada još uvek nisu imale diplomatske odnose, promovisanje Nikole Tesle širom sveta i na kraju roman „Nina od Arabije“. Iskreno, rad me je spasio od dokolice.

• Da li je moguće dobiti turističku vizu za Arabiju i koje atrakcije treba obavezno posetiti u ovoj zemlji?

- Od leta 2016. ne živim u Saudijskoj Arabiji, ali koliko znam i dalje tu zemlju najčešće posećuju turisti iz muslimanskih zemalja koji lako dobijaju vize. Verski turizam je veoma popularan. Strancima koji žive i rade u ovoj Kraljevini mogu da preporučim da posete Rijad, Khobar, Jedu i Hofuf. A oni hrabriji mogli bi da prespavaju u pustinji u šatoru i da okuse pravi beduinski život.

Njujork – glavni grad planete

• Ljubitelj ste putovanja i sa suprugom ste obišli brojne zanimljive destinacije. Koje su vam omiljene i zašto?

- Među omiljene destinacije ubrajam Njujork i Novi Zeland. Iako, na prvi pogled, taj izbor može da izgleda podvojeno – u stvari nije. U Njujorku odem na Brodvej da gledam pozorišne predstave, ili u šoping i neprimetno utonem u tu gomilu koja se „talasa“ Menhetnom. Satima sedim u kafe-baru „Carlyle“ u „Rosewood“ hotelu, osećajući se kao kod kuće. Njujork je za mene glavni grad planete. A Novi Zeland je jedini istinski raj na Zemlji, sa očuvanom i netaknutom prirodom u kojoj ne postoje životinje koje mogu da ugroze ljudski život. Nema otrovnih zmija, paukova i škorpija – nasuprot Australiji. Tu šetam nepreglednim šumama u kojima je i ekipa „Gospodar prstenova“ snimila film i obilazim Maorska sela. Uveče legnem sa prvim mrakom, a budim se sa prvim zracima sunca kao što rade i Novozelanđani.

• Sada živite u Kanadi. Da li ste se navikli na novu domovinu, i šta vam najviše nedostaje iz Srbije i Arabije?

- Manje-više gde god me život odvede, brzo se naviknem. Iz Saudijske Arabije najviše mi nedostaje sunce, tačnije – lepo vreme. U Kanadi je veći deo godine veoma hladno. Nedostaje mi mutabel salata i urme iz Medine. A iz Srbije, osim roditelja, sestre Branke i sestrića, nedostaju mi ponekad i trubači Dejana Lazarevića ili Dejana Petrovića. Nedavno je moj suprug dobio unuka Brendona Bulatovića – a Toronto novog stanovnika. Eh, šta bih dala da je neko tada mogao da mi odsvira „Mesečinu“ ili „Marširala kralja Petra garda“!

Inspirisana Teslom

• Trenutno je u prodaji treće izdanje „Nine od Arabije“. Da li ćete nas iznenaditi nekim novim romanom? Kakvi su vaši dalji planovi, s obzirom da ste angažovani i na promociji lika i dela Nikole Tesle u svetu?

- U Kanadi pišem novi roman čija radnja počinje u Indiji, a završava se u Grčkoj. Tesla je (moja) velika inspiracija, volonterski pomažem brojnim Tesla udruženjima u dijaspori koja vredno rade na promovisanju našeg velikog naučnika i pronalazača. Sarađujem sa Memorijalnim društvom Nikola Tesla u Njujorku, Teslinom naučnom fondacijom iz Filadelfije i glavnim urednikom „Tesla“ magazina u Torontu. Na manifestaciji „Dan dijaspore 2018“ u Beogradu, i to baš na moj rođendan (7. jula), dodeljeno mi je priznanje – Sertifikat za promociju imena i dela Nikole Tesle i Teslinog naroda. Slučajnost ili karma?

Tekst: Biljana Bosnić Ognjenović
Foto: Budislav Bulatović i privatna arhiva