Vremeplov: 121 godina vinskog turizma u Srbiji

Istražujući rutu Carigradskog vinskog druma, njegovu vinsku istoriju, sortiment i značaj za vinogradarstvo Srbije, otkriveno je da vinski turizam, u skladu sa svim postulatima i definicijama tog termina, u Srbiji postoji više od 120 godina... To je bio i povod da Srbija konačno i zvanično dobije Dan vinskog turizma.

 

Imajući u vidu sva politička i ratna dešavanja koja Srbiju pogađaju od pamtiveka, jasno je da ništa pa ni vinski turizam, nije mogao imati kontinuitet. Iz tog razloga, ova (i ne samo ova) grana turizma se s početka razvijala periodično. Ipak, iako o elementima vinskog turizma možemo govoriti i u godinama koje su prethodile 1899, sa sigurnošću možemo smatrati da vinski turizam u obliku prihvatljivom po svim postojećim definicijama tog termina, u Srbiji postoji čak 121 godinu! 

 

Postoji više definicija vinskog turizma, ali su najjednostavniju i najkompletniju dali Hal i Makionis u okviru studije „Vinski turizam u svetu“, a koja glasi: „Vinski turizam predstavlja posetu vinogradima, vinarijama, vinskim festivalima i vinskim izložbama, pri čemu degustacija vina i/ili doživljaj vinogradarske regije predstavlja primaran motiv za putovanje“. Prema definiciji Južnoaustralijske turističke komisije (South Australian Tourism Commision), „vinski turizam je svako iskustvo povezano sa vinarijama ili sa proizvodnjom vina u kojoj posetilac učestvuje za vreme jednodnevne posete ili dužeg boravka“. Dalje, jedan od najcenjenijih teoretičara vinskog turizma, ovaj termin definiše kao „putovanje povezano sa privlačnošću vinarija i vinogradarskih područja, razvoja destinacije, prilike za direktnu prodaju i marketing za vinsku industriju“.

 

 

 

Isto tako, postoje mnoge definicije i podele vinskih turista koje ukazuju na to ko su zapravo vinski turisti i šta čini njihov primarni motiv za putovanja. Neke od njih su veoma kreativne, ali jedno je sigurno: vinski turisti su posetioci vinograda, vinarija, vinskih festivala i drugih sličnih dešavanja, koji za to imaju različite motive. Upravo ti motivi ih svrstavaju u jednu od tri najjednostavnije objašnjene kategorije:

 

1. Slučajni ili radoznali vinski turisti – koji se u vinski turistički poduhvat upuštaju po principu „zašto da ne“ ;

2. Zainteresovani vinski turisti –  čiji je osnovni motiv za putovanje da saznaju nešto više o vinariji/regiji, nabave neke buteljke koje ne mogu naći u prodavnicama u svom okruženju, kao i da imaju doživljaj više i

3. Posvećenici tj. profesionalci – koji se sasvim svesno upuštaju u potragu za novim saznanjima.

U svakom slučaju, vinski turizam je značajan za vinarije jer im omogućava veću prodaju „na pragu“, direktnu komunikaciju sa potrošačima, edukaciju potrošača, to je i način za testiranje novih proizvoda, olakšava kreiranje brend strategije i sl. Kada govorimo o razvoju destinacije, veći broj posetilaca znači i veću potrošnju, doprinosi kreiranju dobrog imidža u javnosti, produžava turističku sezonu... Za lokalnu zajednicu, vinski turizam znači veći obim investicija, pre svega, u saobraćajnu infrastrukturu, inicira nove uslužne, smeštajne, kulturne i zabavne sadržaje, a nije zanemarljiv ni onaj osećaj lokalnog ponosa koji smanjuje depopularizaciju ruralnih sredina.

 

O dugoj istoriji vinogradarstva u Srbiji se već svakako zna. Međutim, kada govorimo o vinskom turizmu, najčešće se pominje kraj XX i početak XXI veka, te vinarije Aleksandrović i Radovanović koje su prve, u novijoj istoriji Srbije, otvorile svoje podrume za zainteresovane goste. Međutim, začeci vinskog turizma dogodili su se mnogo ranije i za tu tvrdnju postoje čvrsti dokazi.

 

Pionirske korake u razvoju vinskog turizma Srbije učinio je sam knez Mihailo Obrenović. Ostalo je zabeleženo kako je 1. septembra 1864. godine, pri povratku iz Kragujevca, stigao u Smederevo „gde je noćio, a zatim sutradan išao u berbu svog vinograda, na koju su došla sva gospoda savetnici i ostala gospoda ministri“, te da je „ceo dan proveden u najvećem veselju i zabavi“. Sledeće jeseni, „Knez Mihailo, sa svojim ministrima i drugim zvanim gostima, otišao je u Smederevo, u berbu svojih vinograda“. Istini za volju, berba je prvobitno bila planirana za 24. Septembar, ali je zbog loših vremenskih uslova i kiše morala biti odložena za pet dana. Stoga je  berba održana 29. septembra a bilo je planirano da se knez sa svojim gostima u Beograd vrati istog dana uveče, što zbog kiše i niskog vodostaja Dunava nije bilo moguće. Zbog toga su knez i njegovi gosti ostali da prenoće u novosagrađenom dvorcu, današnjoj vili Obrenović, gde se knez „veselo i prijatno sa svojim gostima do neko doba noći proveo“. Ostala je zabeležena još samo jedna berba - 1867. godine, kojoj je knez lično prisustvovao, ali kako se tom prilikom razboleo, sva je prilika da gostiju na berbi nije bilo. 

 

Sledeći podatak o gostima u vinogradu Obrenovića nalazimo u vidu spiska zvanica za odlazak u Smederevo na berbu grožđa. Spisak je sastavio zastupnik dvorskog maršala, major Dragutin Franasović, 15. septembra 1882. godine, na inicijativu kraljice Natalije Obrenović. Kraljica je planirala da se u Smederevo putuje parobrodom. Krenuli su u nedelju 26. septembra u 10 časova pre podne, a povratak je bio iste večeri. Na parobrodu su služeni doručak i ručak, a na pozivnici je jasno bio naznačen i „dress codes“ za tu priliku: „kratke haljine za gospođe i crni kaput za gospodu“. U arhivskoj građi nema podataka o tome da li su slični događaji organizovani i u godinama posle toga, ali kako postoje službena obaveštenja u kojima stoji da kraljica određenim danima krajem septembra neće primati uobičajene posete nedeljom, možemo pretpostaviti da jesu. 

 

Te 1882. godine, u Srbiji je registrovana prva pojava filoksere i to baš u smederevskim vinogradima, pa su smederevski vinogradari među prvima pristupili borbi protiv te bolesti. S ciljem da pomogne obnovi vinograda, država je upravo u Smederevu osnovala prvi lozni rasadnik.

 

Koliko je vinogradastvo smatrano ozbiljnom granom privrede govori i podatak da je prilično pompezno za to vreme najavljivan i objavljivan „Prvi zemaljski javan zbor vinara i vinodelaca u Srbiji“, koji je održan u Nišu na Svetog Trifuna i Sretenje, 1. i 2. februara 1889. (u to vreme je još uvek korišćen stari kalendar). Na zboru se diskutovalo o tome kako povećati prihode od prodaje vina, novoj lozi kalemljenoj na američkoj podlozi zahvaljujući kojoj se Srbija polako oporavljala od filoksere, o izvozu vina na strana tržišta, načinima udruživanja vinara i mnogim drugim problemima koji su tištali tadašnje vinogradare i vinodelce. Tom prilikom održano je i prvo ocenjivanje vina u Srbiji, na koje su svoja vina donosili svi učesnici zbora koji su se bavili preradom grožđa, a u pozivu je bilo istaknuto da se ponesu „jedno ili dva stakla probe svoga vina“. Na zbor su pozvane sve zainteresovane strane, od proizvođača, preko trgovaca i gostioničara, do  opštinara i državnih službenika čiji posao je vezan za poljoprivredu. Zboru je prisustvovao i „Gospodin Ministar Narodne Privrede sa stručnim osobljem poverenog mu ministarstva“. Svi koji su železnicom putovali na ovaj zbor, imali su pravo na 50% popusta za kartu. Kao jedan od pažnje vrednih ishoda ovog skupa, bile su i vinogradarske zadruge koje su se kasnije osnivale širom Srbije.

 

Poljoprivredne izložbe bile su sastavni deo tadašnjeg privrednog života u Srbiji i Jugoslaviji, a imale su i podršku vlasti i državnih institucija. Tako je i u Smederevu, od 26. do 29. septembra 1899. godine, organizovana „Prva smederevska izložba grožđa“. Inicijativu za izložbu je dao rukovalac smederevskog loznog rasadnika, a podržali su je smederevski vinogradari i Ministarstvo narodne privrede. Povod i motiv za organizovanje ove Izložbe bio je da se prikažu postignuti rezultati smederevskih vinogradara na obnovi vinograda na američkoj podlozi, nakon devastacije filokserom. Prema rečima novinara koji su najavljivali događaj „uređenja obnovljenih vinograda doista su prava praktična škola za sve one koji žele pristupiti obnavljanju vinograda“. Da bi i drugi vinogradari videli rezultate i uživo čuli o novim saznanjima po pitanju obnove vinograda, organizovan je i zbor vinogradara. Drugog dana Izložbe, pomenutom zboru prisustvovalo je oko 200 vinogradara. Nakon zbora, upriličen je izlet u vinograd kralja Aleksandra Obrenovića, od centra grada udaljen ¾ sata hoda. Goste su  dočekali administrator Krunskih dobara Joca Pavlović i vinogradar Todor Nikolić, pokazali im vinograde i podrum, te demonstrirali rad nove prese za grožđe. Na kraju su gosti probali vina, a pred odlazak su se slikali sa domaćinima ispred Dvora. Sledećeg dana, upriličene su i posete manjim proizvođačima grožđa i vina. Ostalo je zabeleženo da je ta prva Izložba bila dobro posećena, a da je među posetiocima bilo dosta žitelja okoline Smedereva, ali i iz Beograda. 

 

 

 

Nakon ove, po sličnom scenariju, izložbe su organizovane periodično 1901, 1910, 1929, 1930, 1932, 1936. Prema izveštajima u dnevnoj i periodičnoj štampi, svaka od narednih Izložbi bila je uspešnija po broju posetilaca ali i organizaciji. Osim o broju posetilaca, novinari su redovno izveštavali i o sortimentu izloženog grožđa (svih godina u svim izveštajima, smederevka je zauzimala prvo mesto po zastupljenosti), najuspešnijim vinogradarima kojima su dodeljivane nagrade i priznanja, ceni vina koje se na Izložbi moglo kupiti ali i znamenitim ljudima toga doba koji su posećivali Izložbu. Tako je, prema pisanju Politike, Smederevsu izložbu grožđa, 1910. godine, posetio i sam kralj Petar I Karađorđević sa princom Đorđem. U njihovoj pratnji bio je i Nikola Pašić i drugi ministri.  Posle Prvog svetskog rata, Izložba je upriličena oktobra 1929. a Politika je izvestila da je „smederevka najbolje i najpoznatije stono grožđe u našoj zemlji i specijalno ove godine se mnogo izvozi. Svakoga dana odavde ide po 7 do 10 vagona ovoga grožđa, najviše za Prag i Beč, a nešto i za Nemačku. Dosad je izvezeno 112 vagona i još uvek se mnogo traži. Doskora, cena grožđa je bila u vinogradu 4,50 dinara kilogram, a ovih dana se popela na 5 i 5,80“. 

 

Svih tih godina, gosti su u Smederevo stizali brodovima, pešice, vozom i zaprežnim kolima. Država je često odobravala i do 50% popusta za voznu i brodsku kartu svim putnicima koji su išli na Izložbu, a po prvi put, 1936. godine, turističko društvo Putnik je organizovalo jednodnevni izlet iz Novog Sada i Beograda. Takođe po prvi put, pored predstavnika vlade, Izložbu su posetili i francuski parlametarci koje je primio i ugostio predsednik opštine dr Živadin Stefanović Somborac. Gosti su u Smederevo stigli zasebnim brodom „Kralj Aleksandar“, a u Beograd su se vratili iste večeri. Zanimljivo je istaći i to da se, prema dostupnim podacima, ulazak u Izložbeni paviljon te godine po prvi put naplaćivao, a cena ulaznice je bila 2 dinara. Prema novinskim izveštajima, Izložba održana 1932. bila je najposećenija do tada i imala je više od 10.000 posetilaca. 

 

Iz svega navedenog, proizilazi nekoliko zaključaka:

1. Pored svih drugih novina koje je uveo, knez Mihailo Obrenović se može smatrati i pokretačem vinskog turizma u Srbiji i zahvaljujući njemu možemo računati da ova grana turizma u našoj zemlji postoji punih 155 godina. Ipak, ako uzmemo u obzir da se u posetu njegovim vinogradima organizovano moglo doći samo po pozivu koji je pri tome upućivan malom broju ljudi, smatramo da ovde nema elemenata pravog vinskog turizma, bar ne onako, kako ga mi danas doživljavamo.

2. Pravi, organizovani vinski turizam, započeo je 26.septembra 1899. godine, otvaranjem Prve smederevske izložbe grožđa, na koju su bili pozivani svi zainteresovani gosti. Kako su tu prvu grupu posetilaca činili pre svega vinogradari, vinari, državni službenici zaduženi za pitanja poljoprivrede, ljubitelji vina itd., ovaj datum možemo uzeti kao dan kada je u Srbiji začet vinski turizam, a njegovi prvi putnici bili su vinski turisti koje možemo svrstati u grupu profesionalaca.

3. Vinski turizam Srbije rođen je u Smederevu, gradu koji se nalazi na ruti Carigradskog vinskog druma. 

4. Ovim otkrićem, projekat vinskog turizma nazvan Carigradski vinski drum, definitivno dobija značaj za koji smo od početka verovali da mu pripada. Jednostavno, Carigradski vinski drum, projekat je vinskog turizma od nacionalnog značaja i ovaj tekst je samo jedan prilog koji to dokazuje.