UVOD u knjigu
Od lekovih vrela do kraljevskih banja
Sudeći prema istorijskim izvorima, srpski vladari u 19. i u prvoj polvoni 20. veka, sa zadovoljstvom su posećivali domaće banje i očigledno uživali u njima. Iako imućni trgovci, potom gospoda sa obrazovanjem stečenim u najvećim evropskim prestonicama i gosti najboljih banja i prestižnih mesta na Zapadu - vladari kraljevskih porodica Karađorđević i Obrenović, uvek su se rado i sa puno poverenja vraćali lekovitim banjskim izvorima u Srbiji. I ne samo da su se odmarali i lečili. Oni su u banje ulagali - i iz sopstvene i iz državne kase. U njima su podizali banjska kupatila, fontane i česme, ali i luksuzne vile, letnjikovce i dvorce takve estetske i arhitektonske vrednosti da su ta zdanja do danas ostala njihov prepoznatljiv simbol i materijalani dokaz koji ih svrstava u grupu privilegovanih - kraljevskih banja.
Zavisno od društvenih i istorijskih prilika, vladari Kneževine, a potom Kraljevine Srbije, koristili su tople vode Brestovačke Banje, Ribarske Banje i Sokobanje, lečili se u Vranjskoj Banji i Banji Koviljači, osvežavali sa hladnih izvora Vrnjačke, Niške i Bukovičke Banje. Njihove posete činile su ta mesta prepoznatljivim i poželjnim.
Za vladarima su dolazili ugledni trgovci i vlastitim kapitalom u banjama gradili raskošne vile i letnjikovce, pažljivo birajući najbolje i najatraktivnije lokacije. Dolazili su i stranački prvaci, političari, slavni glumci i književnici. U banjama se igrao kriket i tenis, uživalo u koncertima i otmenim balovima, susretali poznanici i poslovni ljudi. Parkovi sa cvetnim lejama složeni u francuskom ili engleskom stilu, česme i fontane - davale su banjama otmenost i eleganciju. Ipak, u banje se i tada dolazilo, pre svega, radi tople i hladne, mineralne ili sumporovite, ali nadasve lekovite vode. Prema uputstvima banjskog lekara, te vode su lečile ili ublažavale kostobolju, plućne i stomačne probleme, ženske i mnoge druge bolesti. Zdravima su krepile organizam, osvežavale i podizale raspoloženje. Pa nije ni čudo da su spas u tako blagotvornoj void (Salus Per Aqua) naših banja tražili i srpski vladari i članovi njihovih porodica.
Danas u tim lekovitim vodama gosti mogu da uživaju na način kao što su to činili srpski kneževi i kraljevi. Treba samo odabrati između kade kralja Petra ili kraljice Drage, napiti se zdrave, pitke vode sa bukovičkog kiseljaka, kako je to Knjaz Miloš činio, ili se, kao on, prepustiti čarima toplog i mirišljavog amama…
Dve kraljevske loze
Put od lekovitih vrela rasutih po Srbiji do kraljevskih banja, bio je duži od stoleća. One su rasle i razvijale se zajedno sa mladom srpskom državom koja se rađala počekom 19. veka. Pod strašnom osmanlijskom represijom srpski narod se diže na ustanak, najpre na Sretenje 1804. godine i izabra sebi vožda, Đorđa Petrovića- Karađorđa. Kad osmanlijska sila ponovo nadvalada i Vožd napusti zemlju, Srbi se dignu po drugi put, na Cveti 1815, te se između mnogih junaka Miloš Obrenović nametne za vođu. Tako se začeše dve vladarske loze, koje će potom vek i po stvarati istoriju Srbije. One su se među sobom suprostavljale, smenjivale i bile nepomirljivi protivnici, ali nikada nisu rušile ono što je ona druga sagradila. Stoga nije slučajno da su novija istorija Srbije i istorija dve vladarske loze, kao i istorija razvoja srpskih banja, tekla paralelno.
Posle uspeha na bojnom polju, Miloš je sa turskim pašom dugo i strpljivo pregovarao i dobio mnoge ustupke. Sa oslobađanjem srpskim krajeva (šest istočnih i južnih nahija)1833. godine, za mineralne vode u kneževini Srbiji zainteresovao se najpre dr Karlo Pacek, Slovak po narodnosti, i kod Kneza Miloša izdejstvovao da se vode pojedinih srpskih banja već naredne godine pošalju u Beč na prvo naučno ispitivanje. Čim je potvrđena lekovitost, dr Pacek je izradio prve indikacije za njihovu primenu.
Na Milošev zahtev, baron Zigmund Herder, načelnik Saksonskih rudokopa, koga je u Srbiji angažovao borski rudnik, 1835. godine, analizirao je na licu mesta brestovačke, a kasnije i druge banjske vode. Potvrđujući njihovu lekovitost, Herder je sugerisao izgradnju kupatila radi lečenja i oporavka naroda. To je bio početak razvoja banja u Srbiji, a neke od njih će za koju deceniju postati prestižna lečilišta i mesta za okupljanje mondenskog sveta.
Prvi banjski dvorac
Knjaz Miloš je vodio državne i vlastite poslove koristeći svaku priliku da uživa u nekoj od banja. Najčešće je na kupanje odlazio u Brestovačku Banju i Sokobanju, ali bi se najradije napio Bukovičkog “ kiseljaka”. I kneginja Ljubica, sa kneževićima Milanom i Mihajlom, bila je rado viđen gost u mnogim banjama. Tako je bilo sve dok Miloš, pod pritiskom zbog samovlašća, ne napusti Srbiju 1839. godine
Posle kraće vladavine kneza Mihajla Obrenovića, narodni prvaci su kneževsku vlast ukazali Aleksandru Karađorđeviću, sinu slavnog Vožda, kasnije se pokazalo i velikog ljubitelja srpskih banja. Knez je iz državne kase dosta izdvajao za njihovo uređenje, naročito za Ribarsku Banju i Sokobanju, dok je u Brestovačkoj Banji sagradio dvorac, zapravo, letnju rezidenciju u kojoj je, prema strogo poštovanom dvorskom ceremonijalu, primao i državničke posete. Za njegove vlade, Erih fon Lindenmajer, načelnik saniteta kneževine Srbije, postavio je 1856. godine detaljne indikacije i kontraindikacije u lečenju mineralnim vodama. Studioznom ispitivanju domaćih lekovitih izvora pristupilo se 1860. godine, kada je u tu svrhu obrazovana državna komisija.
Povratak Obrenovića
U međuvremenu, prognani Miloš se posle 19 godina vratio na presto i najpre otišao u Sokobanju, za čijim je izvorima u izgnanstvu neizmerno čeznuo. Upravo je u ovoj banji doneo pravila o uređenju banja. Otišao je zatim u svoj kraj, u banju pod Bukuljom, da se ponovo napije hladne vode sa “kiseljaka”, da podigne crkvu “Sv. Aranđela” i grad, koji se kasnije sjedini s Banjom, po njegovoj želji nazva se Aranđelovac.
Za prve vladavine, Knez Miloš je sazidao sebi konak u Brestovačkoj Banji i Sokobanji, a 1860. godine, pored izvora u Bukovičkoj Banji, započe grandioznu građevinu, buduće “Staro zdanje”, koje će se graditi dugo posle njega. Završeno je u 19. veku, dogradilo se u 20, a sasvim je izvesno – radiće se na njemu i u 21.veku.
Sa dolaskom na vlast kneza Mihajla ujesen 1860. godine, modernog vladaoca, evropejskog duha, a zatim i njegovih naslednika kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića, odnos vladara prema srpskim banjama se menjao utoliko što su oni radije odlazili u mondenske evropske banje tražeći daleko veći komfor od onoga koji su pružale banje u Srbiji na samom začetku svoga razvoja. Uprkos tome, iz državne kase se mnogo ulagalo u njihovo uređenje. Knez Mihajlo je, doduše, detinjstvo proveo u srpskim banjama zajedno sa majkom, kneginjom Ljubicom. Poslednje godine života je rado provodio u Bukovičkoj Banji, gledajući kako se podiže njegov nesuđeni letnjikovac, buduće “Staro zdanje”.
Milan i Aleksandar
Iako se Milanu mnogo zameralo na rasipništvu, intrigama i spoljnoj politici, njegovu vladavinu su, ipak, obeležili značajni događaji. Srbiji je priznata nezavisnost, a posle Milanovog krunisanja (1882), proglašena je Kraljevinom. Taj period će se pamtiti i po razmiricama između kraljevskog para, ali i nezaboravnim balovima i impozantnom “Starom zdanju” u Bukovičkoj Banji. Kralj Milan i Aleksandar često su bili gosti Niša, pa tako i Niške Banje, a posle Aleksandrove ženidbe sa Dragom Mašin, kraljevski par je u ovoj Banji imao “svoju” klupu za predah. Iz zdravstvenih razloga, kraljica Draga je bila gost i Ribarske Banje.
Za Milanove vlade donet je niz zakona, pravila i uputstava u vezi sa organizacijom i uređenjem banja u Srbiji. U martu 1881. donet je novi Zakon o uređenju sanitetske struke i čuvanje narodnog zdravlja. Prvi put u istoriji zemlje pravno je regulisan položaj banja, samo jednim članom - 29, ali dovoljno da se odnosi u tako važnoj oblasti narodnog života pravno uobliče. Doneta je Naredba o čistoći u banjama koja je još na snazi! Inače, od oslobođenja 1833. godine, u Srbiji se sanitet uređivao samo Nastavlenijima, Naredbama o Raspisima, a od 1879. godine jednim potpuno neuspelim Zakonom o sanitetu.
Potomci Vožda
Dvadeseti vek je u Srbiji započeo povratkom dinastije Karađorđević. Posle tragičnog kraja Aleksandra i Drage 1903. godine, voljom vojske i Skupštine, knežević Petar I zauzeo je vladarski tron Srbije i ubrzo postao omiljeni gost srpskih banja i veliki donator.
Sa ubrzanim privrednim i finansijskim oporavkom zemlje i banje doživljavaju nezapamćen prosperitet, naročito one uzete pod koncesiju. Kralj je i vlastitim i državnim novcem podsticao izgradnju i obnovu banja i u mnogima od njih lečio je svoju hroničnu i upornu kostobolju. U Brestovačkoj Banji je podigao dvorac, današnji banjski stacionar, inicirao podizanje kupatila u Koviljači i hotela u Ribarskoj Banji. U svim tim banjama, kao i u Vranjskoj Banji, uporno se i dugo lečilo, i u dva navrata boravio u Vrnjcima.
Posle Balkanskih ratova, u julu 1914. Srbija je dobila Zakon o Banjama, mineralnim i toplim vodama, ali već 28. juna, planuo je I svetski rat. Tako je njegova primena počela tek 1918, posle oslobođenja zemlje.
Regent i budući kralj Aleksandar I Karađorđević, bio je redovan gost Niške Banje i lečio se vodom iz Školske česme, a prijale su mu i vode sa izvora u Vrnjačkoj Banji, dok je u Kovljači podigao Kur-salon, biser među banjskim građevinama. Upravo je u tom salonu mladi kralj Petar II Karađorđević nakratko boravio odlazeći iz zemlje 1941. godine. Tu se završila lepa i duga priča o banjama u kojima su gosti bili vladari dve kraljevske loze Srbije. Duh i elitizam koji ostaviše za sobom – uvek može da bude dobar početak za njihov novi uzlet.
