Kao pasionirani putnici, moja supruga i ja godinama obilazimo turističke destinacije sa naše davno sačinjene “must see” liste, koju smo vremenom obogaćivali novim zanimljivim mestima, ali je Sinajska Gora, o kojoj smo sve češće sanjali, inspirisani mnoštvom tekstova i reportaža, iz nekog razloga, ostajala na listi. Konačno, ovog leta pružila nam se prilika da i sami stanemo na sveto mesto na kojem je Mojsije dobio deset Božjih zapovesti i da ostvarimo svoj san. Da li je bilo lako? Nije! Ali je bilo veličanstveno i zaista vredno čekanja.
U starozavetnom svetu, Sinajska Gora jedno je od najvažnijih svetih mesta i za Jevreje, i za hrišćane i za muslimane. Nalazi se u Egiptu, u južnom delu Sinajskog poluostrva. Po biblijskom predanju, jevrejski narod proveo je 40 godina tražeći obećanu zemlju zajedno sa Mojsijem. U podnožju ove planine, na mestu gde je Mojsije ugledao božanski plamen u kupini koja gori a ne sagoreva, i čuo Božije reči da se izuje jer je mesto na kome stoji sveta zemlja - danas se nalazi manastir Sv. Katarine, najstariji pravoslavni manastir na svetu u kojem borave monasi neprekidno od 6. veka do danas.
Tajanstvena noćna avantura
Sa pomešanim osećanjima i preispitivanjem da li fizički možemo da odgovorimo na ovaj izazov i popnemo se na vrh ove čudesne planine, krenuli smo iz hotela oko 21h. Pred nama je bila vožnja kroz vrelu kamenitu pustinju, s mnoštvom vojnih kontrolnih punktova na putu, što je ukazivalo da je tu donedavno bilo poprište sukoba vladinih snaga i terorista. Pred manastir Sv. Katarine dolazimo oko ponoći. Iz letnje vreline koja nas je ispratila iz Sharm El-Sheikh-a stižemo u prohladnu noć na nadmorskoj visini od 1.400 m, na kojoj se manastir nalazi. Zvezdano nebo nad pustinjom i zidine manastira koje se naziru u tami, čine naš poduhvat tajanstvenim, punim mistike.
Inače, na mestu današnjeg manastira prvobitno bila je crkvica, posvećena Bogorodici, koju je još u 4. veku podigla kraljica Jelena, majka kralja Konstantina, koji je Milanskim ediktom 313. godine proglasio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva. Kasnije, u 6. veku, na ruševinama ove crkvice, car Justinijan sazidao je manastir posvećen Sv. Katarini. Ovaj manastir spolja više podseća na srednjevekovno utvrđenje nego na crkvu, jer ga opasuju visoke zidine koje su vekovima čuvale manastir od raznih osvajača koji su prolazili ovim krajevima. Još nešto čini ovo mesto posebnim. Naime, u okviru manastirskog kompleksa nalazi se i džamija koju su monasi podigli u 10. veku . Po predanju, pored manastira se nalazio put kojim su muslimanski hodočasnici prolazili idući u sveta mesta Meku i Medinu, te su dovitljivi monasi, da bi obezbedili mir za manastir, podigli džamiju i omogućili hodočasnicima da se mole.
Oko pola jedan po ponoći, naša mala grupa, predvođena lokalnim vodičem beduinom, kreće da se penje, svesna težine uspona koji je pred nama i velikih iskušenja koja nas očekuju. Vijugava uska kamenita staza uvija se kao zmija dok vodi u sve više i nepristupačnije predele Sinajske Gore. Pod vođstvom vodiča zalazimo sve dublje i više u planinske vence. Uz put nailazimo na mala improvizovana odmorišta na kojima se može okrepiti kafom, sokom ili nekom poslasticom. Muči nas znatiželja. Pitamo se na koji način ovi ljudi prenose namirnice uz tako strm i nepristupačan teren. Dok nastavljamo dalje, odgovor ostaje u noći.
Konačno na vrhu
Posle četri sata napornog penjanja, pomalja se vrh. Poslednjim atomima snage stižemo na sveto biblijsko mesto gde je Mojsije, po predanju, dobio deset zapovesti od Boga. Pomešanih osećanja, preumorni, zavijeni u ćebad, naslonjeni na hladne stene, dok posmatramo netremice veličanstveni prizor - pustinju u osvit dana, čekamo jedan od najlepših izlazaka sunca na svetu. Negde oko 5,30 h sunce počinje da se pomalja iz pustinje. Žarka lopta izranja iznad planinskih vrhova, ostavljajući nas bez daha dok netremice posmatramo lepotu koja nas okružuje. Zaboravljamo na umor, iscrpljenost, neprospavanu noć na nogama… Posle dva sata provedena na vrhu Sinajske Gore, na kojem se, inače, nalazi mala kapela, krećemo da se spuštamo. Tek tada, po danu, videli smo kuda smo se, u stvari, peli i koliko je Gora surova i krševita. Ispunjeni ogromnim zadovoljstvom, lagano smo sišli u podnožje planine do manastira Sv. Katarine. Dok nas još nije uhvatila pustinjska žega, obišli smo sveti žbun, Mojsijev bunar, kosturnicu u kojoj su pohranjene kosti monaha ali, nažalost, zbog pandemije nismo mogli da uđemo u crkvu i da obiđemo manastirsku riznicu. Slutim da je to bio tajanstveni znak da treba ponovo da se vratimo na ovo mesto koje svojom hiljadugodišnjom pričom i energijom poput magneta privlači ljude iz čitavog sveta.
Dok slažemo utiske s ovog čarobnog putovanja, svesni smo da ćemo i manastir Sv. Katarine, a pogotovo uspon na Sinajsku Goru - pamtiti kao nešto najveličanstvenije što smo do sada videli i doživeli. Kao globtroteri sa srcem avanturista, posle ovog putovanja definitivno smo sigurni da je obilazak biblijskih mesta i to stazama proroka, iskustvo koje neminovno ostavlja trajne tragove u nama, oplemenjujući nas i čineći boljim ljudima.
Autor teksta i fotografija:
Dejan Stanojlović
