Meksiko je jedna od zemalja koju je nemoguće ukratko opisati. S jedne strane, to je zemlja veselih, bučnih, nasmejanih ljudi a, s druge strane, zemlja sa jednom od najvećih stopa nasilja, opasna, često smrtosna a tako zavodljiva i privlačna. Zemlja drevnih civilizacija, obavijena velom tajni i mistike, pritom bogata nasleđem španskih konkvistadora. Svojim velelepnim kolonijalnim gradovima, katedralama, trgovima… španski osvajači ostavili su dubok trag u kulturnom nasleđu Meksika. Mešavina različitih kultura stvorila je zemlju sa osobenim pečatom koji je čini jedinstvenom i poput magneta privlačnom brojnim putnicima iz čitavog sveta.
Dve nedelje koje smo moja supruga i ja proveli u Meksiku, bile su, nažalost, dovoljne da vidimo samo delić onoga što ovu zemlju čini tako fascinantnom. A opet, videli smo toliko toga - od Jukatana, Meksiko Sitija, preko starih gradova Maja i Asteka - do prelepih karipskih plaža, istovremeno i očarani i zatečeni tom neverovatnom milenijumskom pričom. Jedna od najuzbudljivijih bila je poseta Teotivakanu, jednom od najmisterioznijih gradova drevnog sveta. A kako smo je mi doživeli, želim da podelim baš sa čitaocima Turističkog Sveta.
Pod velom tajni
Čitava istorija Teotivakana obavijena je velom tajni i predstavlja jednu od najvećih nepoznanica drevnog sveta. Na pitanje ko je podigao grad, ko su bili njegovi stanovnici, zašto i kad je napušten, i na još mnogo drugih pitanja, nažalost, nema valjanog odgovora. Toliko smo toga pročitali o samom lokalitetu i o tajni koju krije da smo s posebnim uzbuđenjem krenuli put Teotivakana. Dok se naš vozač probijao kroz užurbani, bučni megapolis koji prestavlja žilu kucavicu Meksika, pred nama su promicale šarene slike njegovog predgrađa. Svuda okolo su brda načičkana jarko obojenim kućicama koje se prostiru kilometrima duž auto-puta koji vodi kroz centralni deo zemlje ka visoravni gde se lokalitet nalazi. Posle oko dva sata vožnje, pred nama se ukazuje prizor od kojeg zastaje dah: ogroman kompleks građevina koji se prostire kilometrima… Na um mi pada stara kineska mudrost: “Bolje jednom videti, nego hiljadu puta čuti”, jer osećaj da smo tu i da sve to svojim očima gledamo, prevazilazi sve što smo ikada pročitali i čuli o ovom drevnog gradu.
Najveći grad u Americi pre Kolumba
Na natuahl jeziku, jeziku starih Asteka, Teutivakan znači ‘’grad bogova’’ ili ‘’mesto gde čovek postaje bog’’. Pretpostavlja se da je grad nastao oko 300 godine p.n.e. a da je svoj vrhunac dostigao između 150. i 400. godine nove ere. Ne zna se ko ga je osnovao ali postoje razne hipoteze da su ga podigli Tolteci, pleme sa istoka Totonaks ili, pak, da je posle erupcije vulkana u blizini nepoznat narod osnovao grad. Izvorno ime grada nije sačuvano, nije poznato zbog čega je napušten ali postoje razne pretpostavke: od toga da je razlog neka prirodna katastrofa do toga da je došlo do sukoba i nemira koji su doveli do propasti. Pretpostavlja se da je grad spaljen i opljačkan negde oko 700. godine. Kada su ga Asteci otkrili, već je vekovima bio napušten. Očarani njegovom veličinom i građevinama, dali su mu ime po kojem ga i mi danas poznajemo. Na vrhuncu svoje moći imao je oko 150 hiljada stanovnika i bio je najveći grad u Americi u periodu pre Kolumba i jedan od najvećih gradova te epohe na svetu. Glavnu arteriju grada prestavlja Avenija Mrtvih koja se proteže na nekih 3,5 kilometara i sa čije se leve strane nalazi Piramida Sunca, treća po veličini piramida na svetu. Nalazi se na nadmorskoj visini od 2.270 m a do njenog vrha vodi čak 245 stepenika. Pošto je penjanje na piramidu dozvoljeno, uputismo se odmah ka vrhu. Posle pređenih desetak stepenika, počeli smo da osećamo kako nam, zbog velike nadmorske visine, ponestaje dah a srce počinje ko ludo da kuca. Zastajemo, gledamo jedno u drugo u neverici, i ozbiljno se pitamo: možemo li mi uopšte da izguramo do kraja?! Ali, adrenalin, znatiželja, avanturistički duh koji nam ne manjka - učinili su da prelomimo i krenemo dalje.
Nagrada na vrhu piramide
Penjemo se lagano strmim stepenicama koje nas vode ka vrhu piramide, u susret suncu koje obasjava njen vrh. A na kraju – nagrada! Vidno iscrpljeni, stižemo tamo gde nismo ni sanjali da ćemo jednog dana biti, na mesto gde su po legendi hodali bogovi. Opijeni, gledamo prizor koji se ukazao pred nama: pogled puca kilometrima preko visoravni središnjeg Meksika. Teotivakan u punom sjaju i raskoši prosuo se pred našim očima dok gledamo njegove veličanstvene građevine, između kojih se izdvaja još jedna piramida, nesto niža ali ne manje značajna - Piramida Meseca. U njoj su, pretpostavlja se, sahranjivani ugledni stanovnici grada. Obilazak nastavljamo posetom Citadeli, administrativnom centru grada, hramu Kvecakoatla - pernatoj zmiji čiji lik je prisutan svuda i koji predstavlja dualizam ljudske prirode, koja pripada zemlji ali istovremeno komunicira sa suncem i zvezdama. Hram ima sedam nivoa. Više od dve stotine žena i muškaraca žrtvovano je u čast završetka radova na njegovoj izgradnji. Posle par sati provedenih u obilasku, shvatamo da smo uspeli da vidimo samo najvažnije delove kompleksa koji, zbog njegove veličine i prostranstva koje zauzima, nije moguće obići ni za par dana. S druge strane, srećni napuštamo ovo čudesno mesto, svesni da smo imali retku privilegiju da doživimo i osetimo svu silinu energije kojom Teotivakan zrači.
Retka su mesta na planeti kao što je Teotivakan, čija monumentalnost, tajnovitost i mističnost intrigira veliki broj ljudi i koji predstavlja jedno od kultnih mesta za sve pristalice teorija da su nas nekad davno posetile civilizacije sa dalekih planeta. Teško je objasniti da je neko pre dve hiljade godina sa takvim matematičkim i arhitektonskim znanjem i preciznošću podigao građevine koje i danas plene svojom lepotom i veličinom. Iz ove perspektive, Teotivakan je definitivno mesto gde su “bogovi pali na teme”.
Autor teksta i fotografija:
Dejan Stanojlović
A member of Alco Group
