Zov gostoljubive ravnice

Zvali su nas da nam pokažu, a onda i mi da pokažemo čitaocima ili gledaocima šta Bačka Palanka, Kikinda i Zrenjanin nude namerniku ili slučajniku tokom predstojećeg leta, kako bi se i onog sledećeg tu našao. I da znate, ima šta…

Sada je to tunel od razigranih zelenih treperavih krošnji, a zimi bajkoviti beli svetlucavi snežni svod od grana 400 stabala srebrnog jasena, duda, lipa, kao i američkog koprivića. Kolaju priče da su koprivići dar predsednika Vudrou Vilsona,  prijatelja Mihaila Pupina, zahvaljujući kome je Ulica generala Drapšina u Kikindi, kao 22. po redu, dospela na listu od 50 najlepših ulica na svetu.

Ovo je samo jedna od bezbroj priča i anegdota koju je naša vesela novinarska družina, uz pomoć kamera i blokova, sredinom maja zabeležila na studijskom putovanju „Vojvođanska prolećna rapsodija“. Ljubazni domaćini iz Turističke organizacije Vojvodina proveli su nas kroz Bačku Palanku, Kikindu i Zrenjanin, nastojeći da nam pokažu ono što bi rado pokazali svakom turisti.

Palančani žive napolju

A ima li boljeg početka od Muzeja piva i pivare koju je još pre 125 godina kupio grof Lazar Dunđerski u Čelarevu, odmah pošto je kupio veću pivaru u Zrenjaninu. Danas ona odlično radi u sastavu velike kompanije Carlsberg, a uskoro se očekuje i ponovno pokretanje proizvodnje piva u većoj pivari. Šetnja kroz ovaj muzej je svojevrstan romantični  vremeplov kroz starinske načine proizvodnje i skladištenja piva, upotpunjen i Muzejom piva u okviru Zrenjaninske pivare, gde su sačuvane ogromne posude u kojima se pivo kuvalo, takozvane varione. Naravno da put piva nije mogao da započne bez degustacije ovog hladnog penušavog napitka, uz taze vojvođanske kiflice koje se tope u ustima.

Šteta što nismo mogli u renovirani dvorac Dunđerski, odmah “iza ćoška”, videli smo ga samo spolja, okruženog parkom, kao što je, uostalom, cela Bačka Palanka. Kažu da Palančani žive napolju, u svojim parkovima prirode, a naročito oko Dunava. Ponose se rezervatima prirode Bagremara i Karađorđevo, parkom prirode Tikvara, delom nacionalnog parka Fruška gora i parkom oko čelarevskog dvorca. Presrećni su dok nam pokazuju predivne besplatne plaže Bager i Tikvarsku, prvu između ostalog što može da primi i plovila sa dubljim gazom, ne propuštajući da istaknu ni njenu čardu sa ribljim specijalitetima, a drugu zbog četiri platana stara više od sto godina i barskog čempresa koji raste samo ovde. Jezero na kome su plaže uvek je protočno i čisto zbog nekoliko kanala koji ga povezuju s Dunavom. 

Krajem svakog avgusta, sa ovih plaža, nekad s jedne, nekad s druge, omamljuje  miris kuvane ribe, pošto je to vreme za Zlatni kotlić koji ne sme da se propusti. Ko na Kotliću nije viđen, džabe se i rodio. Sada je za to bilo rano, ali ne i za “belu flotu” labudova, koji samo što nam nisu jeli iz ruke. I četiri zaštićena stogodišnja platana bila su na svom mestu. Oni ne mrdaju nigde, kao ni barski čempres koji, kažu, raste samo ovde.

A u nadaleko čuvenoj ergeli Karađorđevo koja datira još iz 1880. godine, dočekao nas je upravnik Nebojša Zlatanović, vrlo raspoložen za sve moguće priče o ovom aristokratskom rezidencijalnom objektu u kojem se, najčešće u tajnosti, krojila istorija ovih prostora. Uz državnike nekako idu dobri konji i lov, pa je tako i sudbina ove ergele bila mešovita, u zavisnosti od političkih prilika. Pored fijakera, kočija i konjske opreme, u Muzeju ergele veoma je zanimljiva Knjiga utisaka u koju su upisana mnoga svetski poznata imena, kao i matična Knjiga konja u kojoj se mogu naći najpoznatije rase. Ergela se trenutno nalazi pod upravom Ministarstva odbrane, pa kako čujemo, u toku su neki bolji dani. Renoviran je hipodrom i izgrađene su tribine, a za kraj septembra uveden je još jedan trkački dan – Kup Vojske  Srbije.

Sovembar na gradskom trgu

Nije slučajno što na ulazu u Kikindu stoji spomenik sovi i što ovde novembar zovu sovembar. Iz nepoznatih razloga kolonija ovih inače nedruželjubivih ptica poslednjih dvadesetak godina gnezdi se u krošnjama na gradskom trgu, gde je najviše izbrojano 726 sova. Iz celog sveta stignu ovde u novembru, prezime, a u martu kud koja. Neobjašnjivo, ali fascinantno. Savršena turistička atrakcija.

Omiljena šetališta Kikinđana su park Blandaš i Staro jezero, nastalo  akumulacijom nekadašnje reke Galacke. Kada smo mi tuda šetali bilo je pitanje dana kada će biti završen mostić (sada verovatno postoji) koji jezero treba da spoji sa još jednim ponosom Kikinđana - kompleksom Rekreacionog centra. A tu nema čega nema: fudbalskih terena, atletskih stadiona, teniskih terena, bazena na otvorenom i zatvorenom, malih terena za fudbal, košarku, odbojku… Verujemo u tvrdnju da je jedinstven u Srbiji.

Jedinstvena je i mamutica Kika, čiji ostaci skeleta, stari pola miliona godina, pronađeni u ovdašnjem glinokopu, stoje u zastakljenom “kavezu” Narodnog muzeja, dok se u dvorišnom prostoru uzdiže replika u prirodnoj veličini. Inače, ovaj muzej zanimljiv je i po tome što je nekada bio sudnica i zatvor, jedno vreme čak simultano zatvor i muzej. Zato je sada, kako reče simpatična direktorka Lidija Milašinović, problem da se od tog zastrašujućeg zdanja sa mnoštvom malih prozora napravi neki “frendli” prostor za posetioce. Pa se to radi pomoću tu i tamo besplatnih ulaznica ili praksom da se uz kupljenu kartu od 150 dinara može iznajmiti  bicikl za taj dan.

Biće piva i u Bečkreku

Zrenjanin, Bečkerek, Petrovgrad, kako se kome više dopada, dočekao nas je svojom neprolaznom lepotom, arhitektonski i duhovno duboko ukomponovanom u bogatu istoriju grada, ali i nezavisno od te istorije. Mio prizor: na prostranom Trgu slobode, među decom koja se loptaju i rolaju (uzrged budi rečeno, prelepom decom), dve vrlo vremešne i podgojene prije, upravo su poskakale sa svojih bicikala iz čijih korpi viri zeleniš, pa potanko razvezle priču. Smeju li se, smeju! Onda se jednim hitrim “hop” opet nađoše na svojim sedištima, mahnuše jedna drugoj i kud koja.

To je Bečkerek.

Isti onaj Bečkerek koji se jako raduje pivu, onom svom zrenjaninskom koje se trenutno peni u Čelarevu pod okriljem Carlsberg-a, a ovde se turistima pokazuje samo variona – da vide kako se nekad kuvalo pivo. Zrenjaninci su čvrsto rešili da svoju renomiranu i pedigriranu pivaru izvuku iz nekog besmislenog dremža i ponovo pokrenu – SVE. Pa ako je stara pivara mogla da radi od 1745. do 2007. godine, valjda nije nemoguće ponovo je osposobiti! Čujemo da je napravljen ugovor sa Carlsberg-om, a to valjda nešto znači. Bez valjda.

Biće pivaaa, biće peneee!

Šta nam još nudi Bečkerek? Svašta. Konkretnije “barski vuk” Milivoj Putić Puta, koji nas je, na svoj duhoviti, ali i edukativni način, turističkim brodićem “Carska bara” proveo kroz ovaj barsko-močvarni eko sistem u kome je voda visoka pola metra, a mulj tri i u koji čovek relativno retko zalazi. Učinio je sve da se tu opet jednoga dana vratimo i vidimo kornjaču kako se sunča, čak je i preplanula na suncu, kako reče Puta, doživimo “ludačku avanturu” dok brodić, sa fascinantnih 6,5 km na sat seče opasnu krivinu, saznamo ono što inače nikada ne bismo znali o biljkama, pticama, vodozemcima i celokupnom lancu ishrane tamo gde je čoveka ponajmanje, ali, nažalost, nije sasvim isključen.

A Bečkerek ima i ljudski rezervat, mnooooogo glasniji, pravo savršenstvo od niza intriga aristrokratskih pokoljenja vezanih za Kaštel u Ečkoj, nedavno renoviran i spreman da ugosti i zahtevnije turiste. Najbitnija dva istorijska momenta na kojima opstaje ovaj Kaštel u velelepnom parku sa fontanom, su prvi javni nastup devetogodišnjeg vunderkinda Franca Lista pod ovim krovom i noćenje Franca Ferdinanda pre nego što je pošao u Sarajevo na nišan Gavrilu Pricipu. A o tome šta se sve ovde događalo pre i posle toga, najbolje je pitati Ervina Gazdaga, entuzijastu istraživača i pisca knjige o manje-više tragičnoj sudbini banatske aristokratije pod krovom Kaštela.

Radmila Tamindžić