Pred dobrim i obilatim doručkom u ambijentu nekog lepog hotela i najveći karakteri pokleknu. Recimo, poznat je doručak u bečkom hotelu Sacher. Ukoliko niste gost hotela, uz cenu od 44 € možete uživati u najslasnijim delicijama. Naravno, ako pravovremeno rezervišete svoje mesto za doručak. I opet, postoje optimisti koji dolaze bez rezervacije, pa se guraju ispred ulaza, računajući da će neko možda otkazati rezervaciju pa da ulete na njegovo mesto. Osoblje Sacher- a će vam ispuniti sve želje. Doduše, uz doplatu možete doručkovati i u separeu gde će o vama brinuti privatna posluga. I možete ih maltretirati. Oni će vam s osmehom ispuniti sve želje. Doručak u Sacher“- u je stvarno nešto posebno.
Slično je bilo i pred desetak godina kada je Falkensteiner otvarao svoj resort Diadora pokraj Zadra. Ako izuzmemo steak-bar na plaži koji nije imao steak-ove, kutiju čipsa u mini-baru koja je bila prazna ali uredno vraćena na mesto, room-service kojeg čekaš nekoliko sati pa ga na kraju ne dočekaš, nego ti recepcioner donese dve šnite sira uz par bobica grožđa („a... nisan moga ufatit kuvara...e...“) - doručak je bio senzacija. Obilje svega i svačega vrhunskog kvaliteta, stvarno retko viđeno.
Kao što rekoh, i ambijent je bitan. Recimo, u hotelu Peter u Sankt Wolfgangu doručkuješ s pogledom na predivno jezero i planine. Tamo sam u društvu prijatelja doručkovao praktično celo jutro. Dogovorili smo se u 7 ujutro, kako bi obavili još neke izlete, a na kraju doručkovasmo do 11 sati. Jednostavno nam se nije dalo ustati. U resort-u Emira Kusturice Kustendorf na Mokroj Gori švedski se sto prostrt za doručak savija pod težinom svakojakih domaćih kerefeka. Zanimljivo je da je sva hrana s njegovih farmi.
I dok u američkim hotelima dobiješ (ako uopšte nude doručak) neku plastičnu odmrznutu hranu u plastičnim tanjirima za jednokratnu upotrebu, pravi užas sam doživio u pacifičkoj ostrvskoj državi Palau. Tamo sam za doručak dobio serviranu neku mutnu smeđu tečnost koja se dimila, u kojoj je leđno plivao komad neke ribetine za koju nisi znao jel’ živa il’ mrtva, gledajući me skroz otvorenim okom. I dok su japanski turisti u ekstazi glodali kosti te sirotice, isisavali im oči i podrigivali u tu tečnost, ja sam gledao u taj tanjir razmišljajući hoće li ta mučenica zadnjim atomima snage iskočiti iz tanjira i ugrist me za nos.
No, ono što sam doživeo u glavnom gradu Rumunije - neponovljivo je. U hotelu zvučnog imena „Ambasy Nord“, očekuješ i ambasadorski doručak. No, neverovatno ali istinito: ceo se doručak za hotel od 12 soba nalazi na pola kvadratnog metra! U ponudi su: kruške, jabuke i banane (sve zeleno) i odvratni veštački odmrznuti kroasani iz Kauflanda. Onako, svaki zapakovan u najlon. Nešto je bogatiji izbor napitaka: čaj, kafa s mlekom ili espresso. Za konzumaciju ovog čuda postoji samo jedan sto za dve osobe (ili 4 pigmejca). Sve to zajedno smešteno je uz recepciju, pa je recepcionerka istovremeno i domaćica, i konobarica, kuvarica, čistačica… No, govori samo rumunski.
Ja sam najozbiljnije mislio da je skrivena kamera…
Za kraj: od svih doručaka, kad bolje razmislim, ipak je najbolji doručak u prirodi. Ono kad otvoriš konzervu mesnog (masnog) doručka, našeg dragog Gavrilovića, lepo saviješ poklopac od konzerve i s njom grabiš po unutrašnjosti. Uz četvrt hleba i paradajz! To je to.
Alan Meniga
A member of Alco Group
